Ово је прича о последњим тренуцима у животу Марије Антоанете на Тргу Републике у Паризу и догађајима који су је довели до гиљотине.
Четири године након што је доспеле у срце француског политичког живота, она и њен муж Луј XВИ крунисани су за краља и краљицу – 1774. године. У том тренутку је имала 18 година и према речима њених савременика била је поприлично фрустрирана због карактера свог мужа.
„Моји укуси нису исти као краљеви. Њега занима само лов и обрада метала“, написала у писму пријатељици 1775. године.
Марија Антоанета је због тога решила да ужива у уобичајеном животу на француском двору, који је подразумевао коцкање, журке и трошење новца.
Колико је била успешна, говори и податак да је врло брзо стекла надимак „Мадам Дефицит“, док је обичан народ Француске гладовао услед економске кризе.
Њени пријатељи су тврдили да је она имала изузетно „меко срце“ и да је волела да чини добра дела. Ипак, то није спречило обичан народ да њено расипништво означи као главног кривца за све њихове проблеме.
Ситуација која је додатно погоршала ствари је „Афера са дијамантском огрлицом“ из 1785. године, када су сви мислили да је Марија Антоанета покушала да се, преко кардинала Рохана, бесплатно дочепа вредног комада накита који је био украшен са 650 дијаманата.
Инспирисан америчком револуцијом и економском кризом француски народ је жудео за променама. Незадовољство је расло, а дажбине су биле све веће.
У октобру 1789. године дошло је до кулминације, када се народ побунио због превисоких цена хлеба и кренуо ка златним капијама Версаја. Разјарена руља је поубијала чланове краљеве гарде и упала у краљичине одаје.
Краљевска породица је потом пребачена у дворац Тиљерије у Паризу, а краљ и краљица нису званично ухапшени све до 1792. године, када су покушали да побегну у Белгију.
Скандалозно суђење.
Јануара 1793. године, краљ Луј XVI је осуђен на смрт због завере против државе. Дозвољено му је да проведе неколико сати са својом породицом пре него што је погубљен пред 20.000 људи.
Њихов осмогодишњи син Луј XVII је проглашен за наследника од стране монархиста, али је републиканска власт решила да га затвори у самницу где је и умро 1795. године.
Извори наводе да је Марија Антоанета почетком августа 1973. године пребачена у Консијержери, познат и као „предсобље за гиљотину“, а да јој је након два месеца и суђено. Она је у том тренутку имала 37 година, али је према тврдњама сведока била скроз седа.
Суђење је одржано 14. октобра 1793. године и према тврдњама присутних догађај је био кратак и мучан.
Тужилац је на сваки начин покушавао да је дискредитује, па је своје испитивање започео питањем да ли је имала интимне односе са осмогодишњим сином Лујем XVII.
Марија Антоанета је одговорила да „не зна“ ништа о оптужбама, а тужилац је наставио даље. Али неколико минута касније члан пороте је тражио одговор на претходно питање.
„Ако нисам одговорила, то је зато што сама природа одбија да одговори на такву оптужбу против мајке“, одговорила је бивша краљица.
Њена сталоженост на суду је можда задивила сведоке, али је није спасила од смрти, јер је у раним сатима 16. октобра 1793. проглашена кривом за велеиздају, исцрпљивање државне благајне и заверу против безбедности државе. Казна је била неизбежна.
Гиљотина пресеца краљичин врат.
Рано ујутру 16. октобра 1793. године стража је ушла у њену ћелију, одсекла њене седе праменове и завезала јој руке. Након тога су је извели на улице Париза и сатима возили до Трга Револуције.
Када је изашла из кочије у 12 часова и 15 минута, стала је на скеле и погледала у џелата који је пре 10 месеци одсекао главу њеног мужа.
Прича каже да је Марија Антоанета, обучена у једноставну белу хаљину, случајно стала на његову ногу док је ишла ка гиљотини. Тада му је прошапутала своје последње речи: „Извините, господине, нисам хтела.“
Након што је сечиво пало, џелат је подигао главу према бучној гомили, која је узвикивала „Виве ла Републик!“
Посмртни остаци Марије Антоанете потом су однети на гробље иза цркве Мадлен, али гробари су правили паузу за ручак. То је било довољно времена да Мадам Тисо направи отисак њеног лица пре него што је радници положе у необележени гроб.
Деценијама касније, 1815. године, млађи брат Луја XVI ексхумирао је тело Марије Антоанете и сахранио је у базилици Сен Денија. Сведоци су тврдили да су приликом откопавања тела поред костију нашли и нешто беле косе и два комада накита у одличном стању.
Kako se hranio ratnik, a kako ratar? Šta se jelo u srednjovekovnoj Srbiji i u kakvom društvu?
Преузмите андроид апликацију.