На питање новинара, почетком ове недеље, шта очекује од дијалога Београда и Приштине у Бриселу, председник Србије Александар Вучић је одговорио да очекује да то буде у реду, а онда је наставио: – веома ме занима шта ће бити у четвртак, на Самиту ЕУ и лидера Западног Балкана, јер ће на основу тога, каже, моћи да се закључи каква ће бити архитектура Европе.
Данас, пар дана након одржаног Самита лидера ЕУ и земаља Западног Балкана, знамо да је Европска унија усвојила одлуку да Украјина и Молдавија добију статус кандидата, нешто што Северна Македонија и Албанија, чланице НАТО, па и Босна и Херцеговина, нису „заслужиле“ иако већ годинама уназад заиста раде, преговарају и удовољавају захтевима ЕУ.
Европска унија је инструмент придруживања искористила у геополитичке сврхе. Украјина која је у рату са Русијом, и Молдавија која има нерешене територијалне спорове, без икаквих „чекаоница“ и испуњавања „критеријума“ добиле су статус кандидата, док је Грузији поручено да се позабави борбом против корупције, и још мало сачека.
Украјина од 2014. године има нерешено питање граница, а од 24. фебруара ове године је и у сукобу са Русијом. Територије које је до сада изгубила, контролише руска војска. Са друге стране, у Молдавији, у регији Транснистрија – на руском Придњестровље, на истоку ( граничи се са Украјином) налазе се руске војне снаге још од 1992. године.
Као подсетник, за оне који можда нису упознати, Молдавија је у периоду од 1945-1991. била једна од република Совјетског Савеза, Молдавска Совјетска Социјалистичка Република. Независност је прогласила 27. августа 1991. Молдавија и Придњестровље су у такозваном замрзнутом сукобу од распада Совјетског Савеза и кратког грађанског рата који се десио током 1992. Русија од 1992. одржава војно присуство у Придњестровљу, а за своје трупе каже да су ту како би одржавале мир.
Србији је од започињања преговора (статус кандидата Србија је добила 2012. године) стално понављано да земља чланица ЕУ не може на својој територији имати „замрзнути сукоб“ и да им не треба „други Кипар“ у Европи, због чега је за Србију специјално креирано и преговарачко поглавље 35. Ово поглавље нема (и никад није имала) ниједна друга земља кандидат за чланство у ЕУ, а подразумева да се у оквиру њега прати нормализација односа Београда и Приштине. Ово поглавље се не затвара током целог процеса преговора и биће затворено последње.
Другим речима, све што је замерано Србији, све због чега је Србија „кочена“ у приступном процесу, све је сада дозвољено – и да имају нерешен територијални спор и да имају „замрзнути конфликт“, па чак и трупе стране војске на својој територији.
Да и не улазимо у расправу око тога да Северна Македонија није добила статус кандидата иако је мењала Устав и свој назив да би добила „зелено светло“ од Грчке, да би је сада Бугарска „затворила“ са захтевом да поново мења Устав и одрекне се права на сопствени језик. Да Албанија већ годинама уназад чека статус кандидата, иако је НАТО чланица и дугогодишњи лојални савезник Запада. Да је Босна и Херцеговина, са свим својим „проблемима“, заправо модел успешне државе у односу на данашњу Украјину и Молдавију.
Да ли је ово нова архитектура Европе? Да ли је ЕУ пропустила прилику да пошаље јасан сигнал земљама Западног Балкана да су и оне важне, да се на њих рачуна? Да ли је заправо геополитика једини инструмент придруживања, или ипак треба, кроз мукотрпне преговоре, и усклађивања, достићи „стандарде ЕУ“?
Изгледа, да без обзира на невиђено геополитичко сврставање и навијање, Србија и друге државе Западног Балкана треба да „прогутају горку пилулу“ и прихвате „правила игре“ која важе за неке, а за друге не, и да наставе свој тежак, али исправан пут ка Европској унији. Да политику доживљавају рационално, а не емотивно.
Јер није циљ да се достигну ЕУ стандарди зарад самих стандарда, већ да би се створили бољи услови живота за све грађане. А брига за грађане и своју државу је основни циљ бављења политиком – бар за праве лидере. Оне лидере који пажљиво прате нову архитектуру Европе, али се првенствено залажу за бољитак и напредак своје државе и грађана.
Преузмите андроид апликацију.
