Новосадски историчар, Александар Гајић, кренуо је у путовање свог живота, на далеки Свалбард, у недељу, 28. јануара. На путовање је пошао и његов пријатељ и колега, Игор Радосављевић. На преседању у Ослу, Гајић истиче да је у хотелу два норвешка пива платио 4.154 динара и да је то сигурно најскупље пиво које је платио.
О Гајићевој експедицији смо већ писали, а приликом истраживања у Конгресној библиотеци, у Вашингтону, дошао је до документа који говори о уговору са Свалбардом, потписаним 1925. године и који се тиче експлоатације угља. Поред кабинетског истраживања које ће спровести, историчар ће покушати да бродом ледоломцем оде што је северније могуће.
Од Осла до Свалбарда требало им је три сата лета, а на тамошњем аеродрому их у подне дочекује мркли мрак.
-Наиме, поларна ноћ на Арктику траје од новембра до почетка фебруара и за то време сунце уопште не излази. Поред мрака, затекла нас је и солидна снежна мећава. Насеље Лонгјербин броји око 2.500 становника, од чега има 52 нације регистроване. Свалбард је под административном јурисдикцијом Краљевине Норвешке од 1920. године и званично од потписивања Свалбардског уговора, 9. фебруара 1925. године, због чега смо и ми овде. Ипак, ово је демилитаризована зона и не припада Шенгену, те је могуће остати овде без икаквог правно-формалног ограничења. Од 52 нације, сазнали смо да има и троје Срба- нагласио је Гајић за наш портал и истиче да га је посебно изненадило јесте обавезно изување по уласку у смештај, а не у собу.
Неколико дана пре њиховог доласка на Свалбард и одласка у глечер, једна група истраживача је остала заробљена у њему, услед временске нестабилности и недовољно добре обезбеђености улаза, али ни то није било довољно да одврати Србе од ове авантуре.
-Осећај је језив када постанете свесни да је ноћ пала пре три месеца и да неће сванути јутро током нашег боравка овде. Након одређених инструкција, којих смо се беспоговорно придржавали, кренули смо пут глечера. Прва половина пута и пењање уз планину на надморску висину од 595 метара, прешли смо уз доста стајања и пауза, јер је кретање отежавао дубок снег и ветар који је постајао све јачи. Током пењања и километарског пешачења, сретали смо и остале истраживачке групе. Успели смо после 3 сата ходања и пењања да се домогнемо уласка у сам глечер Ларсбрин. Дефинитивно није оно што смо замишљали, нарочито када узмемо у обзир да улазимо у снежну рупу дубине 49 метара, која сваки час може да се одрони. Призор стар најмање 10.000 година, почетак последње интерглацијације, које је оставило изузетан утисак на нас- нагласио је он.
Преузмите андроид апликацију.
