Kada je pre nekoliko godina prvi put pokrenuta priča oko eksploatacije litijuma, određeni centri moći iz EU i Nemačke su zasuli naš medijski prostor lažima koje su za posledicu imale da se na našim ulicama pojavi nešto veći broj ljudi.
Lažne ekološke organizacije direktno finansirane iz inostranstva su se grčevito borile protiv same pomisli da se krene sa proizvodnjom litijuma. Vlast koja nije želela društvene nemire, radi mira u kući, obustavila je ceo projekat, te zbog svega toga ova ideja koja je imala za cilj ekonomski preporod Srbije nije dobila šansu. Na žalost, neki van Srbije nisu dozvolili ni da se priča o tome.
Danas, nakon određenog protoka vremena, postavlja se pitanje, da li mi kao društvo možemo samostalno da pokrenemo dijalog o nekoj temi, a da ne dozvolimo da nam stranci utiču na javno mnjenje?
Hajde da krenemo racionalno da sagledavamo stvari. Ako postoje predikcije da bi neki projekat uspeo da toliko ekonomski osnaži našu zemlju, do te mere da bi naš BDP mogao da dostigne iznos i do 150 milijardi evra, zar ne bi bilo normalno da svi uzmemo učešće u javnom dijalogu oko toga kako i pod kojim uslovima bi moglo da se krene u njegovu realizaciju?
Da hladne glave razmotrimo sve opcije. Umesto toga, veliki broj ljudi je naseo na čitavu bujicu laži koje se odnose na temu litijuma u Srbiji, ne želeći uopšte da razgovara o tome.
Projekat Jadar nije samo rudnik. Reč je o projektu koji bi zaposlio na desetine hiljada naših građana.
To su fabrike za preradu litijuma, fabrike za baterije, fabrike za električne automobile, fabrike za računare, fabrike za preradu sumporne kiseline od koje može da se napravi desetine drugih gotovih proizvoda, počevrši od đubriva do određenih medicinskih proizvoda.
Sve to bi donelo i mnogo infrastrukturnih projekata. Kao što ni EKSPO nije samo neki sajam za čije potrebe će se graditi nacionalni stadion. EKSPO je projekat od koga će imati korist sve opštine u Srbiji. To su bolnice, škole, vrtići, putevi i pruge koje će se graditi po celoj Srbiji.
Svi koji žele dobro Srbiji moraju da shvate da samo ekonomski snažna Srbija može da ostvari svoje nacionalne ciljeve. Uspon Srbije u srednjem veku je započeo tek kada smo se ekonomski osnažili, a to nije bilo moguće bez otvaranja rudnika.
Mi smo zemlja bogata rudama, sve što smo imali i što danas imamo i za šta se borimo nastalo je na rudama.
Da nije bilo ruda, ne bi bilo ni Gračanice, Dečana, Pećke patrijaršije i svih drugih svetinja koje danas pokušavamo da sačuvamo.
Dakle, Kosovo i Metohija, Republika Srpska, prava Srba u Crnoj Gori i drugim zemljama braniće se litijumom. Kada bi dostigli BDP od 150 milijardi evra, sa životnim standardom koji bi bio na nivou najrazvijenijih država Evropske unije, ne bi postojao nacionalni problem koji ne bi mogli da rešimo.
Koliko budemo jaki ekonomski, toliko ćemo biti jaki vojno i diplomatski. Ako je sve to moguće sa litijumom, hajde da razmotrimo opcije pod kojima bi ovaj projekat mogao da se realizuje, tako da sačuvamo životnu sredinu oko koje postoji najveći strah kada je ova tema u pitanju.
Za početak, treba demantovati ključne laži koje su ciljano plasirane.
Rudnik litijuma bi bio podzemni rudnik, u tom smislu se ne bi razlikovao od svih drugih podzemnih rudnika koje imamo. Video klipovi koji su plasirani na društvenim mrežama prikazivali su otvorene kopove spaljene zemlje, što je imalo za cilj da uplaši narod.
Druga laž koja se širila odnosila se na površinu samog rudnika. Kolubarski basen iznosi 650 kvadratnih kilometara, a rudnik litijuma bi zauzeo svega 220 hektara. Što znači da tvrdnje po kojima bi ceo taj kraj bio uništen ne predstavljaju ništa više od ciljano plasiranih dezinformacija.
Treća dezinformacija se odnosi na sumpornu kiselinu za koju je rečeno da će biti ispuštana u vazduh, zemlju i vodu. Ako pogledamo studije, možemo videti da se proces koji podrazumeva korišćenje sumporne kiseline odvija na niskoj temperaturi, do 90 °C, dosta nižoj od tačke ključanja sumporne kiseline koja iznosi 290 °C.
Projektom je predviđeno korišćenje skruber filtera čija je osnovna funkcija da sakuplja otpadne gasove kako se ne bi oslobađali u atmosferu. To znači da nikakvog ispuštanja sumpora ne bi bilo.
Takođe, treba napomenuti da je na nivou Evropske unije doneta odluka da se u naredne dve decenije u potpunosti pređe na zelenu agendu koja će da obuhvata korišćenje električnih automobila. Mi se nalazimo pred novom industrijskom revolucijom. Imamo šansu da budemo njen direktan učesnik. Ukoliko propustimo momenat, neko drugi će ga iskoristiti.
Srbija je danas 11. zemlja u svetu po rezervama litijuma.
Ukoliko budemo u punom kapacitetu proizvodili litijum, ta proizvodnja bi činila 3% svetske proizvodnje litijuma, što dovoljno govori kakav efekat bi to sve imalo na našu ekonomiju.
Da smo se u prošlosti vodili strahom od nečega što je novo, onda bi i danas živeli u straćarama i vozili se konjskim zapregama. Nemamo pravo da svojim strahom upropastimo buduće generacije. Ne dozvolimo da populisti vođeni svojim sebičnim motivima zaustave razvoj Srbije. Za početak, dozvolimo da se o ovoj temi razgovara.
Pa da na kraju vidimo pod kojim uslovima se može realizovati projekat koji će biti bezbedan po životnu sredinu, a istovremeno omogućiti da sama ruda ostane u Srbiji, gde bi na osnovu njene prerade Srbija bila ta koja će uzeti ekstraprofit.
Projekat koji može da od Srbije napravi bogatu i ekonomski snažnu zemlju, zaslužuje šansu. Samo takva Srbija može u budućnosti da reši svoja nacionalna pitanja.
Autor: Aleksa Tojčić
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Brnabić: Litijum velika šansa za razvoj Srbije, to je nafta 21. veka
Preuzmite android aplikaciju.
