Kulpin je jedno od najstarijih mesta vojvođanske opštine Bački Petrovac koje se najranije spominje u XII, XIII veku. Ovdašnji Kulpin datira iz 1745. godine kad ga je naselila porodica Stratimirović, koja je došla iz Hercegocine. Marija Terezija i Bečki dvor dali su im plemićku titulu i 10 000 jutara zemlje, postavši tim jedna od retkih srpskih porodica plemićkog statusa za vojničke zasluge u Austrijskoj carevini.
Jedno kratko vreme, imanje je od Stratimirovića, otkupio Matej Semzo od Kamjonike, ali posle nekoliko godina, tačnije 1889. imanje je prodao Lazaru Dunđerskom. Od 1912. godine dvorac izgleda kao danas, porodica Dunđerski je zadržala posed sve do zakona o nacionalizaciji 1945. godine.
Izgled dvorca
Zgradi se prilazi velikom pristupnom rampom, koja je karakterisala sve dvorce koje je gradio Dunđerski – na neki način to mu je bio zaštitni znak. Tada je nastala i lanterna na krovu s koje je kontrolisano imanje. Sa dvorišne strane se nalazi visoki parter sa polukružnom terasom. Glavnom fasadom dominira klasicistički portik sa stepeništem. i četri para jonskih stubova koji nose arhitrav i timpanon. Prozori su ukrašeni polurozetama sa figurama orlova.
Tragom ljubavi Lenke Dunđerski i Laze Kostića
Kako je dvorac postao poznat po velikoj i zauvek neispričanoj nesuđenoj ljubavi između Lenke Dunđerski i Laze Kostića, o kojoj se govori i dan danas, te je postao neki vid hodočasničkog mesta za romantičare, i ispred njega su biste ovog para.
Jedinstven je doživljaj zakoračiti putem tragova lepe mlade Jelene plavooke devojke, ćerke Lazara Dunđerskog, bogatog srpskog veleposednika,trgovca i dobrotvora. Bitno je spomenuti kako je između ostalih donacija, njegov poklon narodu bila zgrada Narodnog pozorišta u Novom Sadu.
Jelena je nazvana Lenka od mila i bila je mezimica i ponos svoje ugledne i bogate porodice. Visoka i skladna stasa, govorila je nekoliko jezika, svirala klavir, mnogo putovala i volela jahanje. Nakon doktorskih studija u Pešti, na poziv Lazara Dunđerskog, Laza Kostić se preselio na njegovo imanje u Čelarevu, gde je 1891. prvi put sreo Lazarevu kćer Lenku i odmah se zaljubio u nju. Malo je reći da je Kostić bio očaran njenom lepotom i mladošću. Pesnik je imao 50, a Lenka tek 21 godinu. Uprkos godinama rodile su se obostrane simpatije i emocije su rasle iz dana u dan. Kao prijatelj porodice Dunđerski i vrlo častan i moralan čovek,Laza Kostić je bio svestan nemogućnosti njihove veze, ali mlada Lenka se sve vreme nadala.
Laza Kostić je nakon što je osvestio kako želja i ljubav koju ima prema Lenki nije moguća,činio je sve da je izbegava. Ni vreme provedeno u manastiru Krušedol nije uspelo da ugasi ljubav koju oseća i da zaboravi Lenku. Čak joj je nudio druge prosce, preporučivao i provodadžisao. Tako joj je jednom pričao o Nikoli Tesli, tada mladom naučniku, ambicioznom i inteligentnom. Ali Lenka je uporno odbijala, ne shvatajući zašto joj to radi i neprestano je povređuje, ne želeći da joj prizna koliko i sam pati zbog nje. Na kraju priznavši poraz u sebi pristaje na predlog Lenkinog oca, da se oženi bogatom miradžikom Julijanom ”Julčom” Palanački iz Sombora. Sve je bilo još bolnije i nosilo dodatni teret tuge za mladu Lenku, novom paru kum je bio niko drugi nego njen otac.
Posetom rodnog mesta pesnika, dvorac porodice Dunđerski , u kojem su se upoznali Lenka i Lazar, odiše posebnom energijom i duhovima prošlosti koji su tu negde da dočaraju delić trenutka zarobljenog u večnosti. Saznati koliko je čast bila jača od najiskrenije želje, kome je pisao pisma nesrećni pesnik i molio za pomoć i kakav je epilog ova nesrećna ljubav imala.
Dnevnik Lenke koji je sada obelodanjen i naširoko dostupan javnosti, nakon 121 godinu odaje najdubljla osećanja, unutrašnje borbe i misli od trenutka upoznavanja Laze pa sve do noći uoči njenog poslednjeg 26 rođendana.
Deo zapisa iz Lenkinog dnevnika:
”Da li je srce slobodno gospodinu Lazi? Znam da je raskinuo jednu veridbu. Kada sam mu ponudila spomenar da se upiše, rekao je da jedno veče neće biti dovoljno za smišljanje stihova dostojnih mene. Znam, moja plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim ni mladiće u Beču. No, ja nisam tome pridavala pažnju, očekujući čas kada ću osetiti da mi to govori onaj pravi. Pa se lecnuh. Nije li pravi stigao?
Susreli smo se juče. Vidno propao i iscrpljen nekom duševnom borbom, razbrušeniji i nemarniji nego inače. Vodili smo ozbiljne i mučne razgovore.
– Udajte se, udajte gospođice Lenka, oslobodite i mene i moju patnju i čežnju.
– Ali, g. Lazo, zašto se ne bih udala za vas?
– Ja sam star i nedostojan Vas. Ni po čemu Vas nisam dostojan – ponavljao je.
Poslednji zapis 7.novembar 1895. godine
”Sutra je moj dvadeset šesti rođendan. Što sam proživela za ovih pet godina? Samo patnju. Ljubav je patnja i više ne bih mogla da volim. A čemu onda život bez nje? Da, sutra mi je rođendan. Darivaću sebe i njega najskupocenijim darom: koji je večan i koji se ne zaboravlja. Bar dok on bude živ. Znaće on. Razumeće sve…”
Vest o Lenkinoj smrti, Lazu Kostića je zatekla na bračnom putovanju u Veneciji, a utehu je potražio u Crkvi Gospe od Spasa – Santa Maria dela Salute. Iz velike tuge,bola i onog tananog duhovnog u čoveku su proistekli stihovi istomene pesme, u kojoj kao da se ispoveda za sve što je do tada nosio u sebi. Molitva u bolu je podarila jednu od najlepših ljubavnih pesama prošlog veka.
Posle smrti Laze Kostića objavljen je deo rukopisa njegovog Dnevnika snova, u kojem je opisao doživljaje svoje unutrašnje ličnosti, čija je glavna junakinja bila Lenka. U dnevniku je pisac otkrio da je Lenka bila inspiracija za njegovu najlepšu ljubavnu pesmu “Santa Maria della Salute”. Svoje snove počeo je da beleži tek 1903. godine, osam godina nakon njene smrti, a isto toliko bio je oženjen Julijanom. Prema zapisima iz njegovog dnevnika, Lenka za njega nikad nije bila “sasvim mrtva”.
Oboje su preminuli u Beču, da li je taj grad bio mesto njihovog sjedinjavanja ka onostranosti i večnosti gde je ljubav bila moguća.
Nakon posete ovom velelepnom zdanju, moći ćete da razumete u potpunosti reči pesme “Santa Maria della Salute”.
Preuzmite android aplikaciju.
