Najstarija sećanja koja imam su ona na moju primopredaju kao paketa između roditelja, u bolničkom hodniku. Oboje lekari, koji su započeli svoj specijalistički staž, tata na hirurgiji a mama na pedijatriji, su mene stavljali u poziciju razmene između njih.
U šali sam kasnije govorila kako sam imala mamu i tatu na određeno vreme, jer su godinama ,dok sam bila mala , radili u suprotnom smenama, da bi obezbedili da je neko od njih uvek sa mnom. Onaj ko je od njih dvoje radio noćnu smenu je teže podnosio to vreme, jer su se u njemu/njoj sukobljavali želja da bude sa detetom i potreba da spava i „opruži više te noge“, kako je tata govorio.
Zato su baba i deda, mamini roditelji bili uvek tu- na neodređeno vreme. Oboje su već bili u penziji, i čini se , imali svo vreme ovog sveta samo za mene. A vala i strpljenje.
Deda posebno.
Sa pet godina je stavio šahovsku tablu pred mene. Ono što je krenulo kao igra, nastavilo se kao pobeđivanje njega već godinu dana kasnije.
Samo bi se usred razgovora se prebacio na neki strani jezik, italijanski češće nego na nemački. Onda mu je baba dobacivala nešto na francuskom. Zapravo su sve vreme igrali jednu sjajnu igru sa mnom, koja se zvala- zainteresuj Draganu za nešto/bilo šta. U ovom slučaju, da pita „ a šta si sada rekao“, „ kako ja mogu da kažem to i to“.
Do šeste godine sam znala celokupnu istoriju porodice. Sa obe strane i njegove i babine. Vodio me je na rukometne i košarkaške utakmice, prorekao sjajnu fudbalsku karijeru jednom momku koji je i kada svi odu sa stadiona Čair, ostajao da dribla loptu i trči do besvesti (da, to je bio Piksi).
Vodio me više puta u obilazak spomenika po Nišu i okolini. Više puta do Ćele kule.
„Navukao“ na kupovinu Politikinog zabavnika. Svakog petka ujutro smo imali mali ritual silaženja do trafike ispred njihove zgrade, davanja meni novca, tačno do u dinar, i puštanja mene da sama obavim kupovinu.
Vodio na šampitu kod „Pelivana“( odavno na tom mestu stoji tržni centar „Kalča“)
Išao sa mnom kod krojačice da mi prekroje školski mantil( obavezno smo nosili plavi pamučni mantil preko odeće, sa izvezenim grbom i nazivom škole), jer sam bila premršava i lelujao je oko mene kao da sam duh.
Zajedno sa mojim tatom išao u kupovinu moje prve školske torbe.
I došao je taj prvi septembar , kad sam krenula u prvi razred. Mama i tata se svečano spremili da me isprate, kad eto i deda dotrčava.
– Gde ste vi krenuli bez mene?
Škola je bila tačno ispred babine i dedine zgrade.
Već drugog septembra je deda došao po mene jer su i mama i tata radili duplo dežurstvo. Cena prethodno dobijenog slobodnog dana. Znam da smo kreneuli ka izlazu, kad me deda povukao na suprotnu stranu.
– Ali deda , tamo je izlaz.
– Ma čekaj videćeš.
Prešli smo preko ogromnih igrališta, koji su se nalazili iza škole i došli do ograde.
– Vidi, tvoja kuća.
– Znam. Ovde je kraći put. Čekam te svakog dana ovde, može?
– Ali deda, ne mogu da preskočim!
– Držaću ti „lopovske“.
I tako je sledeće tri godine, bivši sudija Miroslav, , unuk jednog od oslobodilaca Niša 1878. godine, sin kapetana poginulog na Solunskom frontu, čovek koji je preživeo logor Osnabrik, čekao svoju unuku posle časova na tom mestu, uredno preskakao ogradu da unuci drži „lopovske“ dok sama nije dovoljno odrasla da može sama da se snagom svojih ruku podigne do visine ograde i preskoči je.
Bilo je dana da ostanemo da sedimo na toj ogradi i pričamo o školi, dok nas baba ne dozove, sa trećeg sprata zgrade. Pored mog tate, koji je oduvek bezrezervno verovao da će njegova tvrdoglava ćerka ostvariti sve što naumi, drugi heroj mog detinjstva je bio moj deda. On je svaki moj septembar činio lakim, detinjastim, srećnim i jedvačekajućim.
Kada su roditelji odlučili da se preselimo, deda se rastužio:
– Kako ću je bez moje Dragane u septembru? Nemojte mi je tada voditi….
Mama i tata su otišli još u avgustu, da pronađu stan gde ćemo biti dok se kuća ne završi. Takođe, tata je dobio posao i morao je odmah početi sa radom.
Ostala sam sa dedom i tog septembra.
Obišli smo ponovo sva mesta na kojima smo bili.
Prvi put mi je na toj ogradi doneo belu kafu, da probam. Ona druga kafa crna, još je gorka za tebe, govorio je. Biće vremena u životu i za gorke kafe i za gorke ljude.
Na početku svakog septembra je stajao moj deda. Uspešno je neutralisao sve drame moje mame, svoje ćerke, koje su se odnosile na moj pristup radu i učenju, na to kako se ponašam, što sam počela da pišem levom rukom, što ovo, što ono…
Iako sam imala pristup svemu što sam mogla da poželim, od dede sam dobila lekciju da ne moram da imam, da posedujem sve što vidim. Da je zapravo najlepše ono što nosim u sebi a ne na sebi. Da šminka i skupa odeća ne moraju da znače da je osoba nužno i stvarno bogata. I da taj septembar, prokleti prvi septembar posebno, je zapravo početak novog poglavlja, u kome se može nešto novo saznati, i postati bolji nego juče.
Čim se završi školska godina, sa mukom sam ostajala u svojoj kući, skoro 400 kilometara dalje od njih dvoje, do kraja juna. I onda bih se vratila babi i dedi nazad, na celo leto.
Neretko smo po celo prepodne provodili sedeći na onoj istoj ogradi koja je razdvajala dvorište njihove zgrade od dvorišta moje sada bivše škole. Tamo su bila neka druga deca. A mi smo čitali, ja Politikin zabavnik, on Politiku i Večernje novosti.
I tokom studija sam se vraćala – taj jedan ispit koji ostavim da učim preko leta, baš učim i spremam kod babe i dede.
Iako već prešao osamdesetu petu godinu, znao je da ustane noću i kada vidi prigušeno svetlo u kuhinji, dođe do mene, ćutke mi skuva belu kafu i stavi pored. I ostavi me da učim, bez reči.
– Neću dočekati ovaj septembar, rekao je jedne godine. Već je bio bolestan. Sada sam mu ja donosila belu kafu.
– Zašto ti je taj septembar toliko znači?
– Znaš da mi je otac poginuo, ni ne sećam ga se. Majka je ogrubela, od života udovice i brige oko sina, jer ako ne bude stroga prema meni ko zna na šta ću se izmetnuti. Kad su tvoja majka i tetka krenule u školu, stalno sam radio, i učio , da bih bio sudija. Nisam ih pratio u školu, niti dočekivao. A želeo sam. Misao da ću imati decu i da ću biti bolji, pažljiviji i nežniji prema njima me je održala živim u logoru. Ali nisam uspeo, Onda si se ti rodila.
– Deda, nikome ništa ne duguješ. Radio si uvek najbolje što si znao i umeo.
– Nisam uspeo.
-Ma gde nisi. Jedna ćerka specijalista, druga magistar psihologije. Evo i ja uskoro diplomirani pravnik, kako bre nisi uspeo??
Stvarno te godine nije dočekao septembar. Ali je dočekao da diplomiram i upišem se u advokatsku komoru kao pripravnik. Dva dana nakon toga je umro.
Znam, možda je ovaj blog trebao biti o borbi izdavača na tržištu udžbenika.
Možda sam trebala da napišem koju ohrabrujuću reč mamama prvaka da im dete kreće u jedno novo poglavlje u životu, a ne u rat do istrebljenja. Da roditelji u tom procesu treba da budu uz dete, a ne da čine svašta nešto umesto njega. I da kada donose odluke u ime deteta, malo pitaju i dete šta bi ono istinski htelo.
Da se možda osvrnem na cene knjiga i školskog pribora.
Da malo iskritikujem roditelje, ne sve, što sve čine u poslednji momenat. Možda za sebe mogu neke stvari da rade na preskok, brzinski, ali dete je, kako bih rekla, dugoročna investicija, i sve vezano za dete , njegovo školovanje se planira, posebno finasijski deo, bar par godina unapred.
Možda.
Ali iskreno, bilo mi je važnije da vam ispričam još jednu priču o heroju mog detinjstva uverena da i vaša deca imaju sigurno bar jednog ovakvog heroja. I znate, sasvim je ok ako taj heroj vašeg deteta niste samo vi. Ti heroji će vašu decu podržavati ponekad na načine koji vama nisu dostupni ili ne možete da ih se setite.
Ja i dalje kupujem Politikin zabavnik.
Mislima sam ovih dana, na onoj ogradi u Sremskoj ulici u Nišu, prema školi, tada pod nazivom „21. maj“.
Iako mog dede nema već 22 godine, ono što je on činio da taj septembar prođe lepše, lakše i razigranije i dalje živi u meni.
Stvorite vašoj deci takvo mesto.
I to uopšte nema veze sa time koliko će sve to da košta.
Ovo je veće od para, verujte mi.
Jer od toga će zavisi kako će igraditi odnos prema školi kao instituciji, društvu, nastavnicima, svom obrazovanju i napredovanju u životu, prema svojoj zemlji.
Dr Dragana Ćorić, docent
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Dragane Ćorić možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
