Sećam se i datuma svog prijemnog ispita.
25. jun 1995. godine.
Nije mi bilo do proslave rođendana koji je formalno bio nekoliko dana pre toga. Jer prijemni mi je objašnjen kao odlazak u rat iz kog se verovatno neću vratiti nepovređena. Tokom četvrte godine srednje škole, čini se da nije bilo časa na kome nam nisu saopštili neku verziju pakla koji nas čeka na tom mestu. Prijemni je bio i saharska pustinja iz koje se ne izlazi živ, ili nikako bar normalan; proboj Solunskog fronta; sve ili ništa.
Moj tata je imao samo dve rečenice za mene.
„Gde god odeš, uspećeš, verujem u tebe“.
„Posle toga te čeka najduži raspust u životu“
A onda je tata umro, mesec i po dana pred moju maturu. A ja, izgubljena. Zaljubljena u matematiku i fiziku celog života, i otišla u „najjaču“ društveno jezičku gimnaziju. Pojma nemam šta ću da upišem. Nema tate da me posavetuje. Htela sam i matematiku i psihologiju, i ruski jezik, i engleski, sociologiju, i ekonomiju, i Boga pitaj šta mi je sve prolazilo kroz glavu.
I prelomim. Idem na pravo.
Majka me gledala kao da sam direktno sišla sa Marsa.
„Ali ti si umetnička duša. Na pravu se samo buba. Nije to za tebe“.
„To mi govori neko ko je svoj maturski rad posvetio Hamletu a završio medicinu“.
„Svejedno ćeš posle prijemnog imati najduži raspust u svom životu“.
Opet.
Ne sećam se ni momenta predaje dokumenata na fakultetu. Niti kako sam ja uopšte došla do zgrade Fakulteta tehničkih nauka, gde mi je određeno da polažem prijemni.
Prijemni koji traje tri sata. Polažu se srpski jezik i istorija. Koje sam ja u prste znala, jer sam došla iz takve gimnazije.
Znam samo da nas ima puno. Primaju 360 kandidata. Bori se nas četvoro za jedno mesto. Toliko je ogromno more mladih i njihovih roditelja tog dana. Nejasno se sećam mame, koja me ispraća u taj amfiteatar. Dobijanja testova. Popunjavanja prvog lista i kodiranja mog imena sa nekom bezličnom šifrom.
Nas par stotina u tom najvećem amfiteatru. Prozivka traje više od pola sata.
Shvatam da ulazim u pakao. Jer pre nas su već neke grupe polagale prijemni, nikakva klima, nema prozora, neki stakleni plafon iznad nas.
U toku prvih pola sata neko gubi svest. Pretoplo je. Trema. Panika. Sedimo jedni pored drugih, više različitih grupa pitanja.
Izlazim, skoro poslednja. Sve sam htela da proverim, još jednom. Mama skače sa klupe:
„Kako je bilo, kako si uradila, jesi li sve uradila“?
Pogledam je, onako „belo“. Stegne mi se u grlu:
„Ne sećam se da sam išta uradila…“.
Tog dana je bilo preko 30 stepeni, teško, sparno i mučno. I tata nije bio tu.
Ni ja ni mama nismo smele da gledamo preliminarnu listu. Otišao je njen kolega sa posla.
„Dragana, super si uradila prijemni, čestitam ti. Od vas više od 1000, ti si 21 na listi, ušla si na budžet. Uživaj u svom najdužem letu ikad“.
Formalno, jeste to bio najduži raspust. Od kraja juna sam bila student Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Osećaj dužine raspusta jeste davao taj jedan mesec viška, jer nastava na fakultetu počinje u oktobru. A ja, već godinama istrenirana ranije sam krajem avgusta počela da osećam trnce nervoze. Šta ja sad da radim tih mesec dana, gratis! Čak sam išla do fakulteta da proverim, jesu li oni sigurni da ja kao brucoš treba da dođem tek 1.oktobra.
„Naravno, koleginice“, odgovorili su mi, pa ceo septembar su ispitni rokovi. Na starijim godinama studija nastava počinje još kasnije. Sve je u redu, uživajte u svom najdužem raspustu.
Sećam se da mi je taj „najduži raspust“ bio jedan od najlepših.
Prvi put sam dočekala zoru na keju, uz najbolje društvo koje sam imala. I jednog momka , koga je moja tetka prozvala Tomom , jer joj je ličio na Toma Kruza iz filma „Top Gun“.
Prvi put sam toliko pokisla od letnjeg pljuska, da se voda cedila sa mene kao u filmovima.
Prvi put prošla peške put od moje do njegove kuće, nekih 10 kilometara, a da nisam primetila.
Pročitala , konačno sve one knjige koje sam htela tokom gimnazije, ali sam morala neke druge. Komplet Remarkovih knjiga, sve od Aleksandra Dime; ponovo proživela život i smrt kneza Andreja Bolkonskog, i obećala sebi da ću jednom naučiti taj italijanski, kad nisam uspela u gimnaziji to da uradim.
I onda 27 godina kasnije uhvatim sebe kako ćerki govorim isti rečenicu nekoliko dana pred njen prijemni.
„Imaćeš najduži raspust ikada“.
Znala sam koliko joj je bio potreban. Od novembra je polagala ispite i pisala predispitne eseje u jednom od najzahtevnijih programa Međunarodne mature. Na engleskom, naravno. Onda je polagala redovnu, nacionalnu maturu. I još prijemni.
Tog dana, kad je iz mog kabineta izašla na svoj prijemni, uhvatilo me sve.
Opet leto. Nije jun, ali je jul.
Preko 30 stepeni tog dana, sparno i teško.
Polaže prijemni, na istom fakultetu kao i njena majka, pre 27 godina, sa tom razlikom što će to biti njen budući fakultet.
Sat vremena pred početak njenog prijemnog, nestaje struja i voda na celom Univerzitetu. Ovi dani preklapanja ispitnog roka i prijemnih ispita su na našem novosadskom univerzitetu uvek emotivni, kritični i na ivici izdržljivosti. Organizam koji broji više desetina hiljada studenata, nastavnika, asistenata i dragocenog nenastavnog osoblja se blokira. Ispiti se prekidaju jer elektronski zapisnici padaju. Serveri pište. Studenti paniče. A gomila ispred Fakulteta tehničkih nauka raste. U toj gomili i moja ćerka, i hiljade njenih vršnjaka iz cele zemlje i okruženja.
Shvatam da će polagati prijemni u sličnim okolnostima, sparnoj učinionici kao i ja pre 27 godina. Ne u istom prostoru kao ja, već u učionici- dva sprata iznad. I da, neko je pre njihove grupe već bio u tom prostoru, u prethodnoj grupi polagao prijemni.
Struja dolazi, kao i voda. Prijemni je počeo. Njen prijemni traje ne 3, već 4 sata.
Za razliku od moje mame, ne skačem da je pitam kako je uradila, da li je sve uradila. Samo želim da znam kako je ona. I govorim da ona i drugarica moraju prvo da jedu, jer znam da nisu ko zna od kada jele. I pokušavam da skrenem njihov razgovor o tome kako su uradile, na neku drugu stranu.
Izlaze preliminarni rezultati. Pa konačna lista.
Na svom smeru je na budžetu. Broj indeksa joj je isti kao moj.
I od dana upisa uživa u svom najdužem raspustu ikad.
Ili će možda na osnovu brojnih drugih odluka koje će doneti u svom životu napraviti svoj život- najdužim raspustom ikad?
Život je ono što napravite sami od njega. Tako kažu Talk Talk u pesmi Life is what you make of it. Depeche Mode dodaju, you have to make this life liveable– moraš učiniti život vrednim življenja.
Raspust ne mora da znači samo nerad i lenčarenje.
Nova poslovna paradigma kaže da raspust može biti i posao koji vas toliko ispunjava da se osećate da ste stalno na odmoru, iliti raspustu.
Tako je kod mene, od tog 25. juna 1995. godine. Posebno od kada sam stala sa druge strane katedre.
Od srca joj želim to. Kao i svim ovogodišnjim brucošima novosadskog univerziteta, i svim ostalima studentima. Zato što to zaslužuju.
Napravite svoj život najdužim raspustom ikada.
Dr Dragana Ćorić, docent
Preuzmite android aplikaciju.
