Сећам се и датума свог пријемног испита.
25. јун 1995. године.
Није ми било до прославе рођендана који је формално био неколико дана пре тога. Јер пријемни ми је објашњен као одлазак у рат из ког се вероватно нећу вратити неповређена. Током четврте године средње школе, чини се да није било часа на коме нам нису саопштили неку верзију пакла који нас чека на том месту. Пријемни је био и сахарска пустиња из које се не излази жив, или никако бар нормалан; пробој Солунског фронта; све или ништа.
Мој тата је имао само две реченице за мене.
„Где год одеш, успећеш, верујем у тебе“.
„После тога те чека најдужи распуст у животу“
А онда је тата умро, месец и по дана пред моју матуру. А ја, изгубљена. Заљубљена у математику и физику целог живота, и отишла у „најјачу“ друштвено језичку гимназију. Појма немам шта ћу да упишем. Нема тате да ме посаветује. Хтела сам и математику и психологију, и руски језик, и енглески, социологију, и економију, и Бога питај шта ми је све пролазило кроз главу.
И преломим. Идем на право.
Мајка ме гледала као да сам директно сишла са Марса.
„Али ти си уметничка душа. На праву се само буба. Није то за тебе“.
„То ми говори неко ко је свој матурски рад посветио Хамлету а завршио медицину“.
„Свеједно ћеш после пријемног имати најдужи распуст у свом животу“.
Опет.
Не сећам се ни момента предаје докумената на факултету. Нити како сам ја уопште дошла до зграде Факултета техничких наука, где ми је одређено да полажем пријемни.
Пријемни који траје три сата. Полажу се српски језик и историја. Које сам ја у прсте знала, јер сам дошла из такве гимназије.
Знам само да нас има пуно. Примају 360 кандидата. Бори се нас четворо за једно место. Толико је огромно море младих и њихових родитеља тог дана. Нејасно се сећам маме, која ме испраћа у тај амфитеатар. Добијања тестова. Попуњавања првог листа и кодирања мог имена са неком безличном шифром.
Нас пар стотина у том највећем амфитеатру. Прозивка траје више од пола сата.
Схватам да улазим у пакао. Јер пре нас су већ неке групе полагале пријемни, никаква клима, нема прозора, неки стаклени плафон изнад нас.
У току првих пола сата неко губи свест. Претопло је. Трема. Паника. Седимо једни поред других, више различитих група питања.
Излазим, скоро последња. Све сам хтела да проверим, још једном. Мама скаче са клупе:
„Како је било, како си урадила, јеси ли све урадила“?
Погледам је, онако „бело“. Стегне ми се у грлу:
„Не сећам се да сам ишта урадила…“.
Тог дана је било преко 30 степени, тешко, спарно и мучно. И тата није био ту.
Ни ја ни мама нисмо смеле да гледамо прелиминарну листу. Отишао је њен колега са посла.
„Драгана, супер си урадила пријемни, честитам ти. Од вас више од 1000, ти си 21 на листи, ушла си на буџет. Уживај у свом најдужем лету икад“.
Формално, јесте то био најдужи распуст. Од краја јуна сам била студент Правног факултета у Новом Саду. Осећај дужине распуста јесте давао тај један месец вишка, јер настава на факултету почиње у октобру. А ја, већ годинама истренирана раније сам крајем августа почела да осећам трнце нервозе. Шта ја сад да радим тих месец дана, гратис! Чак сам ишла до факултета да проверим, јесу ли они сигурни да ја као бруцош треба да дођем тек 1.октобра.
„Наравно, колегинице“, одговорили су ми, па цео септембар су испитни рокови. На старијим годинама студија настава почиње још касније. Све је у реду, уживајте у свом најдужем распусту.
Сећам се да ми је тај „најдужи распуст“ био један од најлепших.
Први пут сам дочекала зору на кеју, уз најбоље друштво које сам имала. И једног момка , кога је моја тетка прозвала Томом , јер јој је личио на Тома Круза из филма „Top Gun“.
Први пут сам толико покисла од летњег пљуска, да се вода цедила са мене као у филмовима.
Први пут прошла пешке пут од моје до његове куће, неких 10 километара, а да нисам приметила.
Прочитала , коначно све оне књиге које сам хтела током гимназије, али сам морала неке друге. Комплет Ремаркових књига, све од Александра Диме; поново проживела живот и смрт кнеза Андреја Болконског, и обећала себи да ћу једном научити тај италијански, кад нисам успела у гимназији то да урадим.
И онда 27 година касније ухватим себе како ћерки говорим исти реченицу неколико дана пред њен пријемни.
„Имаћеш најдужи распуст икада“.
Знала сам колико јој је био потребан. Од новембра је полагала испите и писала предиспитне есеје у једном од најзахтевнијих програма Међународне матуре. На енглеском, наравно. Онда је полагала редовну, националну матуру. И још пријемни.
Тог дана, кад је из мог кабинета изашла на свој пријемни, ухватило ме све.
Опет лето. Није јун, али је јул.
Преко 30 степени тог дана, спарно и тешко.
Полаже пријемни, на истом факултету као и њена мајка, пре 27 година, са том разликом што ће то бити њен будући факултет.
Сат времена пред почетак њеног пријемног, нестаје струја и вода на целом Универзитету. Ови дани преклапања испитног рока и пријемних испита су на нашем новосадском универзитету увек емотивни, критични и на ивици издржљивости. Организам који броји више десетина хиљада студената, наставника, асистената и драгоценог ненаставног особља се блокира. Испити се прекидају јер електронски записници падају. Сервери пиште. Студенти паниче. А гомила испред Факултета техничких наука расте. У тој гомили и моја ћерка, и хиљаде њених вршњака из целе земље и окружења.
Схватам да ће полагати пријемни у сличним околностима, спарној учинионици као и ја пре 27 година. Не у истом простору као ја, већ у учионици- два спрата изнад. И да, неко је пре њихове групе већ био у том простору, у претходној групи полагао пријемни.
Струја долази, као и вода. Пријемни је почео. Њен пријемни траје не 3, већ 4 сата.
За разлику од моје маме, не скачем да је питам како је урадила, да ли је све урадила. Само желим да знам како је она. И говорим да она и другарица морају прво да једу, јер знам да нису ко зна од када јеле. И покушавам да скренем њихов разговор о томе како су урадиле, на неку другу страну.
Излазе прелиминарни резултати. Па коначна листа.
На свом смеру је на буџету. Број индекса јој је исти као мој.
И од дана уписа ужива у свом најдужем распусту икад.
Или ће можда на основу бројних других одлука које ће донети у свом животу направити свој живот- најдужим распустом икад?
Живот је оно што направите сами од њега. Тако кажу Talk Talk у песми Life is what you make of it. Depeche Mode додају, you have to make this life liveable– мораш учинити живот вредним живљења.
Распуст не мора да значи само нерад и ленчарење.
Нова пословна парадигма каже да распуст може бити и посао који вас толико испуњава да се осећате да сте стално на одмору, илити распусту.
Тако је код мене, од тог 25. јуна 1995. године. Посебно од када сам стала са друге стране катедре.
Од срца јој желим то. Као и свим овогодишњим бруцошима новосадског универзитета, и свим осталима студентима. Зато што то заслужују.
Направите свој живот најдужим распустом икада.
Др Драгана Ћорић, доцент
Преузмите андроид апликацију.
