Mirovni forum koji se na inicijativu francuskog predsednika Emanuela Makron održan u Parizu u čast Dana primirja, 11. novembra, nije, čini se, doneo značajnije pomake u dve, na više nacina, povezane nemirne tačke: Ukrajini i na tzv. Kosovu, ocenjuje novinar Dragan Bisenić, uz konstataciju da dok se stiče utisak da se poboljšavaju pregovaračke okolnosti vezane za ukrajinskom sukobu, da se one, kada je o tzv. Kosovu reč, nedvosmisleno pogoršavaju.
U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše:
„Mirovni forum koji je na inicijativu francuskog predsednika Emanuela Makron održan u Parizu u čast Dana primirja, 11. novembra, nije, čini se, doneo znatnijem pomaku u dve, na više načina, povezane nemirne tačke: Ukrajini i na tzv. Kosovu.
Nas, naravno, više zanima tzv. Kosovo, ali ne možemo da zanemarimo da postoje značajni uzajamni uticaji jednog na drugi region kao i mogućno povezivanje rešavanja ova dva pitanja na nekom nivou i u odredenom vremenu, tim pre, što, čini se, da i u kosovskom i ukrajinskom pitanju predstoji zima pregovora i diplomatskog delovanja.
Ali, dok se stvara utisak da se u ukrajinskom sukobu poboljšavaju pregovaračke okolnosti, kada je o tzv. Kosovu reč, one se nedvosmisleno pogoršavaju.
Rusko povlačenje iz Hersona, zajedno sa „curenjem“ informacija iz Vašingtona o potrebi pregovora izmedu Ukrajine i Rusije, ukazuje na scenario u kojem se slabija strana motiviše s nekoliko pobeda na bojnom polju, da u pobedničkom raspoloženju pristupi pregovaračkom stolu, gde ustupci imaju karakter velikodušnosti, a ne poraza.
Po svemu što se sada vidi, ne postoje gotovo nikakve šanse da se realizuje Briselski sporazum iz 2013. godine, niti je postojeća atmosfera prikladna za početak bilo kakvih pregovora, vec se očekuje dalje zaoštravanje, sve do 21. novembra kada su najavljene represivne mere protiv onih koji ne promene registarske tablice na svojim automobilima.
Da bi se bolje razumeo odnos izmedu realnosti, „stanja na terenu“ i diplomatskog napora, korisno je da skrenemo pažnju da postoje dve vrste pregovaračkih sporazuma: aktivni i pasivni. Pasivni sporazum verifikuje realnost ili “stanje na terenu“, a aktivni sporazum projektuje “realnost“ kao cilj koji zatim strane potpisnice treba da ostvare i kreiraju.
Sporazumi koji verifikuju realnost su, recimo, tipa Dejtonskog sporazuma. Tada je vojna situacija na terenu manje – više odgovarala parametrima sporazuma, uz izuzetak Sarajeva kao Miloševićevog kavaljerskog ustupka.
Sporazumi koji projektuju realnost su poput Kempdejvidskog sporazuma Izraela i Egipta iz 1978. ili Briselskog sporazuma iz 2013. pri čemu je prvi ispunjen do najmanjeg detalja i nikada nije prekršen za 45 godina, dok drugi nije ispunjen ni posle 9 godina.
Ovakvi sporazumi uvek su na granici da budu neispunjeni, ukoliko nema garanta sporazuma s nesumnjivim autoritetom da motiviše sve strane na poštovanje sporazuma.
Utisak je da povlačenje ruske vojske i prepuštanje značajnih teritorija na desnoj obali Dnjepra ukrajinskim snagama stoji u korelaciji sa sve jasnijim i otvorenijim najavama neke vrste rusko – ukrajinskih pregovora. Italijanska La Republika predložila je da SAD i zemlje NATO dozvole početak pregovora o situaciji u Ukrajini ako Herson zauzmu ukrajinske trupe.
Kako navodi ovo izdanje, Vašington smatra da je bitka za Herson od velikog strateškog i diplomatskog značaja.
Američka strana, navodno, sugeriše da bi povratak Hersona ukrajinskim snagama mogao da promeni tok sukoba. Osim toga, po takvom scenariju, SAD dozvoljavaju Ukrajini da započne pregovarački proces sa pozicije snage. U ovom povlačenju ruske vojske ne možemo da ne uočimo sličnost sa razvojem događaja pred početak Dejtonskih pregovora o Bosni 1995. godine.
Tako se stanje na terenu razvijalo tako da su se teritorije koje su kontrolisale srpske snage svele sa oko 70, na nešto više od 50 odsto, odnosno onoliko koliko je bilo prevideno mapama na kojima je sklopljen sporazum tri strane, a onda potpisan kasnije u Parizu.
U tom smislu, sa odobravanjem možemo da pročitamo, pa čak i da stavimo u preambulu razgovora Beograda i Prištine, reči američkog savetnika za nacionalnu bezbednost, Džejka Salivena koje je izgovorio 10. novembra na konferenciji u avionu Er Fors 1, na letu iz Šarm Al Šejka ka Kambodži gde se održava zasedanje država ASEAN-a: …Verujemo u pravedan mir zasnovan na principima suvereniteta i teritorijalnog integriteta koji nisu stvari koje smo mi izmislili, već su ugrađeni u Povelju UN.
Lideri G7 govorili su o ovim principima pravednog mira, uključujući teritorijalni integritet. Ovih dana, kosovski premijer Aljbin Kurti, izjavljujući da on ne može da pomogne Srbiji da dobije rat koji je “izgubila“ 1999. podsetio nas je na još jedno pitanje – kako je uopšte došlo do toga da Kosovo bude anektirano kakva je današnja perspektiva iz koje se gledaju akcije sličnih performansi, prvenstveno u Ukrajini.
Saliven je tako precizirao: “Ukrajina je strana mira u ovom sukobu, a Rusija je strana rata. Rusija je napala Ukrajinu. Ako bi Rusija odlucila da prekine borbu u Ukrajini i otišla, to bi bio kraj rata. Ako bi Ukrajina odlučila da prestane da se bori i odustane, to bi bio kraj Ukrajine“.
Preuzmite android aplikaciju.
