Мировни форум који се на иницијативу француског председника Емануела Макрон одржан у Паризу у част Дана примирја, 11. новембра, није, чини се, донео значајније помаке у две, на више нацина, повезане немирне тачке: Украјини и на тзв. Косову, оцењује новинар Драган Бисенић, уз констатацију да док се стиче утисак да се побољшавају преговарачке околности везане за украјинском сукобу, да се оне, када је о тзв. Косову реч, недвосмислено погоршавају.
У ауторском тексту за Тањуг Бисенић пише:
„Мировни форум који је на иницијативу француског председника Емануела Макрон одржан у Паризу у част Дана примирја, 11. новембра, није, чини се, донео знатнијем помаку у две, на више начина, повезане немирне тачке: Украјини и на тзв. Косову.
Нас, наравно, више занима тзв. Косово, али не можемо да занемаримо да постоје значајни узајамни утицаји једног на други регион као и могућно повезивање решавања ова два питања на неком нивоу и у одреденом времену, тим пре, што, чини се, да и у косовском и украјинском питању предстоји зима преговора и дипломатског деловања.
Али, док се ствара утисак да се у украјинском сукобу побољшавају преговарачке околности, када је о тзв. Косову реч, оне се недвосмислено погоршавају.
Руско повлачење из Херсона, заједно са „цурењем“ информација из Вашингтона о потреби преговора измеду Украјине и Русије, указује на сценарио у којем се слабија страна мотивише с неколико победа на бојном пољу, да у победничком расположењу приступи преговарачком столу, где уступци имају карактер великодушности, а не пораза.
По свему што се сада види, не постоје готово никакве шансе да се реализује Бриселски споразум из 2013. године, нити је постојећа атмосфера прикладна за почетак било каквих преговора, вец се очекује даље заоштравање, све до 21. новембра када су најављене репресивне мере против оних који не промене регистарске таблице на својим аутомобилима.
Да би се боље разумео однос измеду реалности, „стања на терену“ и дипломатског напора, корисно је да скренемо пажњу да постоје две врсте преговарачких споразума: активни и пасивни. Пасивни споразум верификује реалност или “стање на терену“, а активни споразум пројектује “реалност“ као циљ који затим стране потписнице треба да остваре и креирају.
Споразуми који верификују реалност су, рецимо, типа Дејтонског споразума. Тада је војна ситуација на терену мање – више одговарала параметрима споразума, уз изузетак Сарајева као Милошевићевог каваљерског уступка.
Споразуми који пројектују реалност су попут Кемпдејвидског споразума Израела и Египта из 1978. или Бриселског споразума из 2013. при чему је први испуњен до најмањег детаља и никада није прекршен за 45 година, док други није испуњен ни после 9 година.
Овакви споразуми увек су на граници да буду неиспуњени, уколико нема гаранта споразума с несумњивим ауторитетом да мотивише све стране на поштовање споразума.
Утисак је да повлачење руске војске и препуштање значајних територија на десној обали Дњепра украјинским снагама стоји у корелацији са све јаснијим и отворенијим најавама неке врсте руско – украјинских преговора. Италијанска Ла Република предложила је да САД и земље НАТО дозволе почетак преговора о ситуацији у Украјини ако Херсон заузму украјинске трупе.
Како наводи ово издање, Вашингтон сматра да је битка за Херсон од великог стратешког и дипломатског значаја.
Америчка страна, наводно, сугерише да би повратак Херсона украјинским снагама могао да промени ток сукоба. Осим тога, по таквом сценарију, САД дозвољавају Украјини да започне преговарачки процес са позиције снаге. У овом повлачењу руске војске не можемо да не уочимо сличност са развојем догађаја пред почетак Дејтонских преговора о Босни 1995. године.
Тако се стање на терену развијало тако да су се територије које су контролисале српске снаге свеле са око 70, на нешто више од 50 одсто, односно онолико колико је било превидено мапама на којима је склопљен споразум три стране, а онда потписан касније у Паризу.
У том смислу, са одобравањем можемо да прочитамо, па чак и да ставимо у преамбулу разговора Београда и Приштине, речи америчког саветника за националну безбедност, Џејка Саливена које је изговорио 10. новембра на конференцији у авиону Ер Форс 1, на лету из Шарм Ал Шејка ка Камбоџи где се одржава заседање држава АСЕАН-а: …Верујемо у праведан мир заснован на принципима суверенитета и територијалног интегритета који нису ствари које смо ми измислили, већ су уграђени у Повељу УН.
Лидери Г7 говорили су о овим принципима праведног мира, укључујући територијални интегритет. Ових дана, косовски премијер Аљбин Курти, изјављујући да он не може да помогне Србији да добије рат који је “изгубила“ 1999. подсетио нас је на још једно питање – како је уопште дошло до тога да Косово буде анектирано каква је данашња перспектива из које се гледају акције сличних перформанси, првенствено у Украјини.
Саливен је тако прецизирао: “Украјина је страна мира у овом сукобу, а Русија је страна рата. Русија је напала Украјину. Ако би Русија одлуцила да прекине борбу у Украјини и отишла, то би био крај рата. Ако би Украјина одлучила да престане да се бори и одустане, то би био крај Украјине“.
Преузмите андроид апликацију.
