Позориште младих, да подсетимо, обележава 90 година постојања.
Трагом идеје да култура без менталног и емотивног набоја не постоји и да је важно да нас наведе на размишљање и да није неопходно да слушамо и гледамо млаке представе, политички коректне филмове и уопште наративе исплативе досаде и празнине, настала је у режији Кокана Младеновића и драматургији Нине Плавањац „Деца Паклене поморанџе”, пола века након чувеног Кјубриковог филма “Паклена поморанџа”, а шест деценија од када је Ентони Барџис написао истоимени роман којим је представа инспирисана.
Питање је да ли васпитавамо децу на погрешан начин да помажу другом, не ругају се, да буду пристојна, учтива, и онда дођу у школу и остала деца га злостављају баш зато што је такво? Како је патологија, односно насиље постало прихватљиво па и забавно? Да ли је и наше згражавање над тим – уморно?
Имамо ли могућност избора између добра и зла? Филозофски питано да ли је изнуђено добро понашање, које не долази из слободне воље, заиста добро? Или је, ипак, нешто друго данас паклено у „Поморанџи“?
Преузмите андроид апликацију.
