Prve asocijacije na najveće ostrvo u severnim Karibima, Republiku Kubu, su sigurno muzika, oldtajmeri, tompusi, Če Gevara… Država koja odiše pozitivnom energijom, gde je vreme zastalo u šezdesetim godinama prošlog veka. Mesto gde se sve kreće u ritmu salse i gitare sa lokalnim barovima u uzanim uličicama gde se neprestano peva i pleše.
Ovako bi zvučala jedna primamljiva ponuda za turiste da posete ovu svakako autentičnu zemlju. Međutim, vesti koje ovih dana putuju širom sveta glase, da su Kubu zahvatili masovni protesti kakvih nije bilo decenijama.
Uhapšeno je na stotine ljudi, a na ulicama gradova demonstranti su se otvoreno sukobili sa policijom uzvikujući parole „Dole komunisti“, „Ne bojimo se“, „Sloboda“, „Kuba nije vaša“.
Migel Dijaz Kanel, predsednik Kube, koji je izabran za naslednika Raula Kastra, čime je tada okončana vladavina braće Fidela i Raula Kastra, koja je trajala šest decenija, označio je krivce za talas nemira u Sjedinjenim Američkim Državama i njihovim ekonomskim sankcijama koje su na snazi još od davne 1962. godine.
Dok je, sa druge strane, američki predsednik Džo Bajden okarakterisao proteste kao vapaj kubanskog naroda za slobodom od jednog autoritarnog režima.
Da li se na Kubi događa još jedna obojena revolucija ili ustanak obespravljenih u potrazi za svojim pravima?
U osam gradova 11. jula, u prvom protestu učestvovalo je hiljade ljudi. Zajednički zahtevi protestanata su „održavanje slobodnih izbora“ i rešavanje nagomilanih socijalnih problema.
Narednih dana na ulice kubanskih gradova izašle su i pristalice vlade, nakon poziva predsednika da se okupljaju u podršku odbrani suvereniteta zemlje.
Gradonačelnik Majamija Frensis Suarez je za Fox news pozvao na vojnu akciju sličnu u Jugoslaviji.
Od ministra spoljnih poslova Kube Bruno Rodrigeza, kao i kubanskog ambasadora u Srbiji Gustava Trista del Toda, zabrinuto se moglo čuti da je cilj nasilno svrgavanje vlasti u Havani, u ovo krizno vanredno vreme, izazvano pandemijom korona virusa u čitavom svetu, ali da nisu računali na tako slab odziv naroda.
Ministar Rodrigez smatra da iza svega konspirativno stoje Sjedinjene Američke Države – „Krivim vladu SAD za umešanost i smatram ih odgovornim za incidente koji su se dogodili 11. jula. Ona će biti odgovorna i za njihove posledice“.
Poziv Bajdenu da izvrši desant.
Kubanska dijaspora na Floridi i političari koji je predstavljaju u otvorenom pismu pozivaju Bajdena da izvrši desant kako bi „skinuo lance kubanskom narodu“.
Slična poruka se mogla čuti i od republikanskog senatora, kubanskog porekla, sa Floride Marka Rubia.
Skoro punih šezdeset godina protiv Kube, od strane Amerike, se vodi svojevrsni ekonomski rat.
Pre šest godina, Raul Kastro i Barak Obama uspeli su da otople odnose između dve zemlje, preko minimalnog ublažavanja sankcija. Dolaskom Donalda Trampa na vlast, došlo je do nove (stare) divergencije u bilateralnim odnosima.
Da li se zaista može očekivati slična vojna „humanitarna“ intervencija kao u SR Jugoslaviji 1999. godine?
Povlačenjem iz Avganistana, Amerika je završila najduži rat u svojoj istoriji, i to bezuspešno, naterana je na povlačenje „najjača“ vojna sila sveta.
Ostaje pitanje hoće li se završiti i jedan od najdužih ekonomskih ratova, šest decenija držanje Kube u izolaciji?
Neprestani embargo, koji je otežavao život svakom stanovniku Kube, očigledno nije dao očekivane rezultate.
Za sve te godine niti je režim poklekao i obrušio se sam od sebe, niti su građani svrgli vlast na ulici.
Za sada se teško može reći da je u pitanju plaćena revolucija.
Za sada se teško može reći da je reč o subverzivnom delovanju i plaćenoj revoluciji, s obzirom na njene razmere, već se pre može govoriti o trenutnom nezadovoljstvu građana teškom i nesvakidašnjom aktuelnom situacijom.
Nesumnjivo, da glavni negativac za nestašicu hrane, lekova, struje i drugih osnovnih potreba, koje su bile „okidač“ za pobunu, jesu SAD, a ne kubanska vlast.
Zbog toga je i neumesna i krajnje degutantna njihova naročita zabrinutost za ekonomsko-socijalne poteškoće na ostrvu, uzimajući represivne ekonomske mere usmerene protiv kubanske države, koje se manifestuju na život i standard samih građana.
Sagledavajući samoodrživost izolovane Kube, koja je za sve vreme uspela da odoli sankcijama, a usput izgradi jedan od najboljih zdravstvenih sistema na kugli zemaljskoj i danas se svrstava u red retkih zemalja sa svojom originalnom vakcinom protiv harajućeg virusa, ovo će biti samo jedna kratka epizoda koju će kapriciozni i ponosni Kubanci završiti uspostavljanjem „mira u kući“.
Opstanak slobodne Kube neodoljivo podseća na ribara Santijaga.
Most spajanja između Amerike i Kube, jedini koji mi odmah pade na um, jeste pisac, novinar i nobelovac Ernest Hemingvej.
Rođeni američki pisac, koji je svoje najlepše godine života proveo i stvarao na Kubi jer je neizmerno cenio i vole kubanski narod.
Ovaj višedecenijski sukob za opstanak slobodne Kube me neodoljivo podseća na ribara Santijaga i njegovu avanturu sa ulovom najveće ribe na pučini okeana, ni manje ni više, iz Hemingvejevog romana „Starac i more“.
Prethodni autorski tekst Dobrosava Devića, možete da pronađete ovde.
Autor: Dobrosav Dević
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju
