Прве асоцијације на највеће острво у северним Карибима, Републику Кубу, су сигурно музика, олдтајмери, томпуси, Че Гевара… Држава која одише позитивном енергијом, где је време застало у шездесетим годинама прошлог века. Место где се све креће у ритму салсе и гитаре са локалним баровима у узаним уличицама где се непрестано пева и плеше.
Овако би звучала једна примамљива понуда за туристе да посете ову свакако аутентичну земљу. Међутим, вести које ових дана путују широм света гласе, да су Кубу захватили масовни протести каквих није било деценијама.
Ухапшено је на стотине људи, а на улицама градова демонстранти су се отворено сукобили са полицијом узвикујући пароле „Доле комунисти“, „Не бојимо се“, „Слобода“, „Куба није ваша“.
Мигел Дијаз Канел, председник Кубе, који је изабран за наследника Раула Кастра, чиме је тада окончана владавина браће Фидела и Раула Кастра, која је трајала шест деценија, означио је кривце за талас немира у Сједињеним Америчким Државама и њиховим економским санкцијама које су на снази још од давне 1962. године.
Док је, са друге стране, амерички председник Џо Бајден окарактерисао протесте као вапај кубанског народа за слободом од једног ауторитарног режима.
Да ли се на Куби догађа још једна обојена револуција или устанак обесправљених у потрази за својим правима?
У осам градова 11. јула, у првом протесту учествовало је хиљаде људи. Заједнички захтеви протестаната су „одржавање слободних избора“ и решавање нагомиланих социјалних проблема.
Наредних дана на улице кубанских градова изашле су и присталице владе, након позива председника да се окупљају у подршку одбрани суверенитета земље.
Градоначелник Мајамија Френсис Суарез је за Fox news позвао на војну акцију сличну у Југославији.
Oд министра спољних послова Кубе Бруно Родригеза, као и кубанског амбасадора у Србији Густава Триста дел Тода, забринуто се могло чути да је циљ насилно свргавање власти у Хавани, у ово кризно ванредно време, изазвано пандемијом корона вируса у читавом свету, али да нису рачунали на тако слаб одзив народа.
Министар Родригез сматра да иза свега конспиративно стоје Сједињене Америчке Државе – „Кривим владу САД за умешаност и сматрам их одговорним за инциденте који су се догодили 11. јула. Она ће бити одговорна и за њихове последице“.
Позив Бајдену да изврши десант.
Кубанска дијаспора на Флориди и политичари који је представљају у отвореном писму позивају Бајдена да изврши десант како би „скинуо ланце кубанском народу“.
Слична порука се могла чути и од републиканског сенатора, кубанског порекла, са Флориде Марка Рубиа.
Скоро пуних шездесет година против Кубе, од стране Америке, се води својеврсни економски рат.
Пре шест година, Раул Кастро и Барак Обама успели су да отопле односе између две земље, преко минималног ублажавања санкција. Доласком Доналда Трампа на власт, дошло је до нове (старе) дивергенције у билатералним односима.
Да ли се заиста може очекивати слична војна „хуманитарна“ интервенција као у СР Југославији 1999. године?
Повлачењем из Авганистана, Америка је завршила најдужи рат у својој историји, и то безуспешно, натерана је на повлачење „најјача“ војна сила света.
Остаје питање хоће ли се завршити и један од најдужих економских ратова, шест деценија држање Кубе у изолацији?
Непрестани ембарго, који је отежавао живот сваком становнику Кубе, очигледно није дао очекиване резултате.
За све те године нити је режим поклекао и обрушио се сам од себе, нити су грађани свргли власт на улици.
За сада се тешко може рећи да је у питању плаћена револуција.
За сада се тешко може рећи да је реч о субверзивном деловању и плаћеној револуцији, с обзиром на њене размере, већ се пре може говорити о тренутном незадовољству грађана тешком и несвакидашњом актуелном ситуацијом.
Несумњиво, да главни негативац за несташицу хране, лекова, струје и других основних потреба, које су биле „окидач“ за побуну, јесу САД, а не кубанска власт.
Због тога је и неумесна и крајње дегутантна њихова нарочита забринутост за економско-социјалне потешкоће на острву, узимајући репресивне економске мере усмерене против кубанске државе, које се манифестују на живот и стандард самих грађана.
Сагледавајући самоодрживост изоловане Кубе, која је за све време успела да одоли санкцијама, а успут изгради један од најбољих здравствених система на кугли земаљској и данас се сврстава у ред ретких земаља са својом оригиналном вакцином против харајућег вируса, ово ће бити само једна кратка епизода коју ће каприциозни и поносни Кубанци завршити успостављањем „мира у кући“.
Опстанак слободне Кубе неодољиво подсећа на рибара Сантијага.
Мост спајања између Америке и Кубе, једини који ми одмах паде на ум, јесте писац, новинар и нобеловац Ернест Хемингвеј.
Рођени амерички писац, који је своје најлепше године живота провео и стварао на Куби јер је неизмерно ценио и воле кубански народ.
Овај вишедеценијски сукоб за опстанак слободне Кубе ме неодољиво подсећа на рибара Сантијага и његову авантуру са уловом највеће рибе на пучини океана, ни мање ни више, из Хемингвејевог романа „Старац и море“.
Претходни ауторски текст Добросава Девића, можете да пронађете овде.
Аутор: Добросав Девић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију
