U nekim istorijskim izvorima može se pročitati da je poslednji nemački car Vilhelm II, ogorčen 1918. godine, poslao telegram bugarskom caru: „60.000 srpskih vojnika odlučilo je rat. Sramota!“
I danas mnogi, 15. septembar, dan kada je probijen Solunski front, ocenjuju kao odlučujući za slom Centralnih sila u Prvom svetskom ratu. Mesec i po dana srpska vojska je potiskivala neprijatelja i oslobađala srpsku zemlju, da bi omogućila da se srpska zastava ponovo zavijori u Beogradu i ostalim srpskim krajevima.
To je bio nezapamćen, herojski juriš srpskih vojnika, koje nijedna sila tog doba nije mogla zaustaviti.
Proboj Solunskog fronta je vojno čudo, ali još veće je čudo da ga je izvela vojska koja nije bila spremna ni za relativno bezazlene mirnodopske manevre, imajući u vidu njeno jedva oporavljeno zdravstveno stanje.
Međutim, naše junake, je nosila snaga Kosovskog zaveta, kao i u istorijskim okolnostima pre „Velikog rata“.
Snaga i želja da baš oni budu oslobodioci srpskih okupiranih ognjišta, u njima biva jača od straha od poraza ili od smrti. Bivaju nošeni otpevanim stihovima o Miloševoj i Lazarevoj hrabrosti i junaštvu. Čojstvo, rodoljublje, junaštvo i hrabrost, predaka probudiše u sebi i ostadoše zapamćeni i slavljeni kroz istoriju kako od svojih potomaka, tako i od čitavog sveta.
Prošle godine, prvi put, Republika Srbija zajedno sa Republikom Srpskom, uzima baš taj, 15. septembar, za obeležavanje Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.
Ne znam za vas, ali ja samo kada pročitam ime ovog državnog praznika, odmah u tih nekoliko sekundi, osetim u sebi naboj vaskrslog nacionalnog ponosa koji je permanentno gušen i satiran.
Istorija nas uči da nema porodice u Srba, čiji predak nije dao svoj život tokom Prvog svetskog rata.
Sa druge strane, verovatno spadamo u red malobrojnih naroda kojima je kultura sećanja ciljano programirana u kulturu zaborava. I pored svih viševekovnih napora onih koji bi da upravljaju srpskim sećanjima, kako bi Srbi zaboravili na mučka stradanja i slavne izvojane pobede, poslednjih godina sva ta reprogramiranja srpske istorije su osujećena i zaustavljena jer su naišla na otpor i prepreku od strane sadašnjih vlasti Republike Srbije.
Danas se u Srbiji tradicionalno na najvišem državnom nivou obeležavaju i oni datumi koji nisu veseli i lepi, kao što je stradanje našeg naroda u logoru Jasenovac, “Oluji”, NATO agresiji, ali isto tako obeležavamo ono što je za slavu, ponos i diku čitavom srpskom narodu.
Tako će se u sredu 15. septembra srpska nacionalna trobojka vijoriti od Banja Luke do Boke Kotorske i od Vankuvera do Sidneja.
Svi Srbi, kako oni u Srbiji tako i oni u rasejanju, istaći će sa ponosom našu trobojku, koja je jedan od simbola Srba gde god oni živeli.
Kroz vekove nas je održala sabornost i osećaj zajedništva, pripadnosti istom korenu koji nas je povezivao bilo gde da smo se selili i živeli. Srpska potreba za slobodom i naš slobodarski duh nije mogao biti ugušen, čak ni u vreme najgoreg ropstva i torture, sa kojima su se naši preci suočavali.
Oko barjaka, sabrani, vođeni idealom slobode znali smo se, uz Božju pomoć, suprotstaviti svim zemaljskim silnicima i nedaćama.
Jednom prilikom sam pročitao „Srbi su anarhičan narod u miru, a neverovatno složni vojnici u ratu.“
Bili bi neiskreni, kada bi rekli da je ova tvrdnja krajnje netačna. Zbog toga značaj ovog datuma i praznika u mnogo čemu prevazilazi ideju jedinstva i slobode, koju smo kao narod uspevali dosegnuti u vanrednim okolnostima sa pretnjom po opstanak naše nacije i države.
Ovaj praznik simbolički i faktički predstavlja vrhovnu ideju vodilju ka kojoj treba da težimo sada i uvek. Jedino poneseni tim idealom da ne smemo dozvoliti nikome „sa strane“ da nas ni po kojem osnovu veštački deli, očuvaćemo slobodu koju danas posedujemo.
Kako je, ministar spoljnih poslova Nikola Selaković najavio ovog 15. septembra, Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, biće obeležen nizom manifestacija, sa centralnom koja će biti održana na Savskom trgu pored spomenika Stefanu Nemanji, predviđeno je obraćanje predsednika Aleksandra Vučića, srpskog člana Predsedništva BiH Milorada Dodika i patrijarha srpskog Gospodina Porfirija.
Pored toga, predviđeno je da istovetni Zakon o upotrebi i zaštiti ćirilice usvoje Republika Srbija i Republika Srpska. Sa ovim mudrim potezom na koji se dugo čeka, politička elita koja vodi državu pokazuje da je na visini zadatka u očuvanju istinskih tradicionalnih vrednosti.
Dok naša srpska zastava spremno čeka sredu 15. septembra da se slobodno zavijori i u centru Novog Sada, ja uvežbavam glasne žice da što gromkije i sa ponosom otpevam našu himnu „Bože pravde“.
Autor: Dobrosav Dević
Prethodni autorski tekst Dobrosava Devića, možete da pročitate ovde.
Dobrosav Dević: Trula ambicija za novom “vojvođanskom nacijom”
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju.
