У неким историјским изворима може се прочитати да је последњи немачки цар Вилхелм II, огорчен 1918. године, послао телеграм бугарском цару: „60.000 српских војника одлучило је рат. Срамота!“
И данас многи, 15. септембар, дан када је пробијен Солунски фронт, оцењују као одлучујући за слом Централних сила у Првом светском рату. Месец и по дана српска војска је потискивала непријатеља и ослобађала српску земљу, да би омогућила да се српска застава поново завијори у Београду и осталим српским крајевима.
То је био незапамћен, херојски јуриш српских војника, које ниједна сила тог доба није могла зауставити.
Пробој Солунског фронта је војно чудо, али још веће је чудо да га је извела војска која није била спремна ни за релативно безазлене мирнодопске маневре, имајући у виду њено једва опорављено здравствено стање.
Међутим, наше јунаке, је носила снага Косовског завета, као и у историјским околностима пре „Великог рата“.
Снага и жеља да баш они буду ослободиоци српских окупираних огњишта, у њима бива јача од страха од пораза или од смрти. Бивају ношени отпеваним стиховима о Милошевој и Лазаревој храбрости и јунаштву. Чојство, родољубље, јунаштво и храброст, предака пробудише у себи и остадоше запамћени и слављени кроз историју како од својих потомака, тако и од читавог света.
Прошле године, први пут, Република Србија заједно са Републиком Српском, узима баш тај, 15. септембар, за обележавање Дана српског јединства, слободе и националне заставе.
Не знам за вас, али ја само када прочитам име овог државног празника, одмах у тих неколико секунди, осетим у себи набој васкрслог националног поноса који је перманентно гушен и сатиран.
Историја нас учи да нема породице у Срба, чији предак није дао свој живот током Првог светског рата.
Са друге стране, вероватно спадамо у ред малобројних народа којима је култура сећања циљано програмирана у културу заборава. И поред свих вишевековних напора оних који би да управљају српским сећањима, како би Срби заборавили на мучка страдања и славне извојане победе, последњих година сва та репрограмирања српске историје су осујећена и заустављена јер су наишла на отпор и препреку од стране садашњих власти Републике Србије.
Данас се у Србији традиционално на највишем државном нивоу обележавају и они датуми који нису весели и лепи, као што је страдање нашег народа у логору Јасеновац, “Олуји”, НАТО агресији, али исто тако обележавамо оно што је за славу, понос и дику читавом српском народу.
Тако ће се у среду 15. септембра српска национална тробојка вијорити од Бања Луке до Боке Которске и од Ванкувера до Сиднеја.
Сви Срби, како они у Србији тако и они у расејању, истаћи ће са поносом нашу тробојку, која је један од симбола Срба где год они живели.
Кроз векове нас је одржала саборност и осећај заједништва, припадности истом корену који нас је повезивао било где да смо се селили и живели. Српска потреба за слободом и наш слободарски дух није могао бити угушен, чак ни у време најгорег ропства и тортуре, са којима су се наши преци суочавали.
Око барјака, сабрани, вођени идеалом слободе знали смо се, уз Божју помоћ, супротставити свим земаљским силницима и недаћама.
Једном приликом сам прочитао „Срби су анархичан народ у миру, а невероватно сложни војници у рату.“
Били би неискрени, када би рекли да је ова тврдња крајње нетачна. Због тога значај овог датума и празника у много чему превазилази идеју јединства и слободе, коју смо као народ успевали досегнути у ванредним околностима са претњом по опстанак наше нације и државе.
Овај празник симболички и фактички представља врховну идеју водиљу ка којој треба да тежимо сада и увек. Једино понесени тим идеалом да не смемо дозволити никоме „са стране“ да нас ни по којем основу вештачки дели, очуваћемо слободу коју данас поседујемо.
Како је, министар спољних послова Никола Селаковић најавио овог 15. септембра, Дан српског јединства, слободе и националне заставе, биће обележен низом манифестација, са централном која ће бити одржана на Савском тргу поред споменика Стефану Немањи, предвиђено je обраћање председника Александра Вучића, српског члана Председништва БиХ Милорада Додика и патријарха српског Господина Порфирија.
Поред тога, предвиђено је да истоветни Закон о употреби и заштити ћирилице усвоје Република Србија и Република Српска. Са овим мудрим потезом на који се дуго чека, политичка елита која води државу показује да је на висини задатка у очувању истинских традиционалних вредности.
Док наша српска застава спремно чека среду 15. септембра да се слободно завијори и у центру Новог Сада, ја увежбавам гласне жице да што громкије и са поносом отпевам нашу химну „Боже правде“.
Аутор: Добросав Девић
Претходни ауторски текст Добросава Девића, можете да прочитате овде.
Dobrosav Dević: Trula ambicija za novom “vojvođanskom nacijom”
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
