Čuvenom antibirokratskom revolucijom koja se odigrala 6. oktobra 1988. godine u Novom Sadu, srpski narod je smenio separatističko rukovodstvo AP Vojvodine i na taj način razbio birokratski aparat koji je decenijama bio kamen oko vrata srpskom narodu.
Postoji nekoliko ključnih događaja kojima su komunističke vlasti nakon 1945. godine rešavale srpsko nacionalno pitanje.
Odmah nakon 1945. godine srpski nacionalni korpus politički je razbijen na nekoliko republika, a Srbija podeljena na tri dela- užu Srbiju, autonomnu pokrajinu Vojvodinu i autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju.
Kada je reč o Vojvodini, stepen njene autonomije se menjao, a najveći stepen autonomije Vojvodina je imala u periodu nakon donošenja Ustava iz 1974. godine, kada zajedno sa AP Kosovom i Metohijom dobija gotovo državne ingerencije.
Takođe, važno je napomenuti da je Vojvodina nakon 1945. ostala bez Baranje koja je predata Hrvatskoj, čime je Srbija izgubila izlaz na reku Dravu.
Sve te anomalije sa kojima se srpski narod decenijama suočavao potiču od odluka koje su donete 29. novembra 1943. godine na Drugom zasedanju AVNOJ-a. Tada je skrojen okvir nove jugoslovenske države, koji je samo kroz Ustav iz 1963. i Ustav iz 1974. uobličen i formalizovan.
Način na koji je to sve rađeno bio je zasnovan na dvostrukim standardima.
Ono što je važilo za Srbe, nije važilo za druge narode. Na taj način se došlo do toga da su dve jedine autonomne pokrajine koje su postojale u Jugoslavije u potpunosti izjednačene sa federalnim jedinicama koje su tu Jugoslaviju činile.
One su imale ustavotvornu, zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast.
Predstavnici autonomnih pokrajina u federalnim organima imali su pravo da odlučuju o ustavnom uređenju kako SR Srbije, tako i cele SFRJ, dok sa druge strane, centralne vlasti SR Srbije nisu imale mogućnost da se mešaju u unutrašnje uređenje autonomnih pokrajina.
Separatističke vlasti u autonomnim pokrajinama su mogle da zaustave sve ono što im na nivou republike nije odgovaralo. Time je separatistički pokrajinski aparat mogao u potpunosti da blokira i parališe centralnu vlast SR Srbije.
Rukovodstvo SR Srbije ćutalo je na apsolutnu potčinjenost kojom je srpski narod bio izložen od strane pokrajinskog birokratskog aparata.
Vremenom, narod je počeo sve više da diže glas protiv institucionalnog separatizma koji je vladao u pokrajinama.
Dolaskom Slobodana Miloševića 1986. godine na čelo Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije dolazi do izvesnih promena na tom polju.
Srpsko pitanje je počelo da se uzima u razmatranje, a glas Srba da se sluša. Milošević je u želji da ojača sopstvenu poziciju, krenuo da ruši matricu po kojoj je funkcionisala tadašnja jugoslovenska država- što slabija Srbija, to jača Jugoslavija.
Slamanje separatističkog rukovodstva u AP Vojvodini zapravo krenulo je nakon što je Milošević 1987. godine podržao Srbe na Kosovu i Metohiji.
Prvi mitinzi u severnoj Srbiji krenuli su 9. jula u Novom Sadu kada je narod izašao da podrži Srbe na Kosovu i Metohiji.
Zbog odsustva bilo kakve empatije prema Srbima koji su se našli u teškom položaju, demonstranti su izašli sa zahtevima u kojima su tražili smenu najviših rukovodilaca Socijalističke autonomne pokrajine Vojvodine.
Protesti su počeli da se organizuju i u drugim gradovima. Nakon tri meseca demonstracija, protesti doživljavaju svoj vrhunac tokom 5. oktobra 1988. godine, kada se pod vođstvom Mihalja Kertesa u Novom Sadu okupilo više od 150 000 ljudi.
Bio je to najmasovniji politički događaj posle prisajedinjenja Vojvodine Kraljevini Srbiji 1918. godine u Novom Sadu.
Važan trenutak koji se dogodio tog 5. oktobra bio je momenat kada je okupljeni narod zgradu Banovine i govornike autonomaške vlasti zasuo čašama jogurta čime se ova antibirokratska revolucija zove i „Jogurt revolucija“.
Narednog dana, 6. oktobra, shvativši da nema izlaza, te da se opravdani gnev srpskog naroda ne može zaustaviti, komletno pokrajinsko autonomaško rukovodstvo na čelu sa Boškom Krunićem, Milovanom Šogorovim i Živanom Berisavljevićem je podnelo ostavke.
Potpuni slom autonomaške politike demonstranti su ispratili pesmom „Oj, Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela“.
Takođe, u blizini zgrade Banovine demonstranti su skinuli tablu na kojoj je pisalo „ Ulica 28. februara 1974. godine“ koja je podignuta u slavu Ustava iz 1974. godine.
Tako je pala autonomaška vlast koja je decenijama radila na razbijanju Srbije. Masovne demonstracije u Vojvodini kasnije su dovele i do pada separatističkog aparata u Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji.
Posle mnogo godina, obnovljeno je jedinstvo Srbije.
Srbija je tako povratila kontrolu nad pokrajinama, a njena celovitost potvrđena je novim Ustavom koji je donet 28. septembra 1990 godine.
Da nije došlo do ove antibirokratske revolucije u kojoj se Srbija ujedinila, gotovo izvesno da bi i Vojvodina poput drugih federalnih jedinica tokom raspada Jugoslavije postala država.
Preuzmite android aplikaciju.
