Чувеном антибирократском револуцијом која се одиграла 6. октобра 1988. године у Новом Саду, српски народ је сменио сепаратистичко руководство АП Војводине и на тај начин разбио бирократски апарат који је деценијама био камен око врата српском народу.
Постоји неколико кључних догађаја којима су комунистичке власти након 1945. године решавале српско национално питање.
Одмах након 1945. године српски национални корпус политички је разбијен на неколико република, а Србија подељена на три дела- ужу Србију, аутономну покрајину Војводину и аутономну покрајину Косово и Метохију.
Када је реч о Војводини, степен њене аутономије се мењао, а највећи степен аутономије Војводина је имала у периоду након доношења Устава из 1974. године, када заједно са АП Косовом и Метохијом добија готово државне ингеренције.
Такође, важно је напоменути да је Војводина након 1945. остала без Барање која је предата Хрватској, чиме је Србија изгубила излаз на реку Драву.
Све те аномалије са којима се српски народ деценијама суочавао потичу од одлука које су донете 29. новембра 1943. године на Другом заседању АВНОЈ-а. Тада је скројен оквир нове југословенске државе, који је само кроз Устав из 1963. и Устав из 1974. уобличен и формализован.
Начин на који је то све рађено био је заснован на двоструким стандардима.
Оно што је важило за Србе, није важило за друге народе. На тај начин се дошло до тога да су две једине аутономне покрајине које су постојале у Југославије у потпуности изједначене са федералним јединицама које су ту Југославију чиниле.
Оне су имале уставотворну, законодавну, извршну и судску власт.
Представници аутономних покрајина у федералним органима имали су право да одлучују о уставном уређењу како СР Србије, тако и целе СФРЈ, док са друге стране, централне власти СР Србије нису имале могућност да се мешају у унутрашње уређење аутономних покрајина.
Сепаратистичке власти у аутономним покрајинама су могле да зауставе све оно што им на нивоу републике није одговарало. Тиме је сепаратистички покрајински апарат могао у потпуности да блокира и паралише централну власт СР Србије.
Руководство СР Србије ћутало је на апсолутну потчињеност којом је српски народ био изложен од стране покрајинског бирократског апарата.
Временом, народ је почео све више да диже глас против институционалног сепаратизма који је владао у покрајинама.
Доласком Слободана Милошевића 1986. године на чело Централног комитета Савеза комуниста Србије долази до извесних промена на том пољу.
Српско питање је почело да се узима у разматрање, а глас Срба да се слуша. Милошевић је у жељи да ојача сопствену позицију, кренуо да руши матрицу по којој је функционисала тадашња југословенска држава- што слабија Србија, то јача Југославија.
Сламање сепаратистичког руководства у АП Војводини заправо кренуло је након што је Милошевић 1987. године подржао Србе на Косову и Метохији.
Први митинзи у северној Србији кренули су 9. јула у Новом Саду када је народ изашао да подржи Србе на Косову и Метохији.
Због одсуства било какве емпатије према Србима који су се нашли у тешком положају, демонстранти су изашли са захтевима у којима су тражили смену највиших руководилаца Социјалистичке аутономне покрајине Војводине.
Протести су почели да се организују и у другим градовима. Након три месеца демонстрација, протести доживљавају свој врхунац током 5. октобра 1988. године, када се под вођством Михаља Кертеса у Новом Саду окупило више од 150 000 људи.
Био је то најмасовнији политички догађај после присаједињења Војводине Краљевини Србији 1918. године у Новом Саду.
Важан тренутак који се догодио тог 5. октобра био је моменат када је окупљени народ зграду Бановине и говорнике аутономашке власти засуо чашама јогурта чиме се ова антибирократска револуција зове и „Јогурт револуција“.
Наредног дана, 6. октобра, схвативши да нема излаза, те да се оправдани гнев српског народа не може зауставити, комлетно покрајинско аутономашко руководство на челу са Бошком Крунићем, Милованом Шогоровим и Живаном Берисављевићем је поднело оставке.
Потпуни слом аутономашке политике демонстранти су испратили песмом „Ој, Србијо из три дела, поново ћеш бити цела“.
Такође, у близини зграде Бановине демонстранти су скинули таблу на којој је писало „ Улица 28. фебруара 1974. године“ која је подигнута у славу Устава из 1974. године.
Тако је пала аутономашка власт која је деценијама радила на разбијању Србије. Масовне демонстрације у Војводини касније су довеле и до пада сепаратистичког апарата у Црној Гори и на Косову и Метохији.
После много година, обновљено је јединство Србије.
Србија је тако повратила контролу над покрајинама, а њена целовитост потврђена је новим Уставом који је донет 28. септембра 1990 године.
Да није дошло до ове антибирократске револуције у којој се Србија ујединила, готово извесно да би и Војводина попут других федералних јединица током распада Југославије постала држава.
Преузмите андроид апликацију.
