Na praznik Sretenja Gospodnjeg 1804, u Orašcu podignut je Prvi srpski ustanak, prelomni događaj srpske moderne istorije. Na Sretenje 1835, donet je prvi Ustav tadašnje Kneževine Srbije.
Za tri decenije od provincije Osmanske carevine do autonomne Kneževine sa unutrašnjim uređenjem i Ustavom, bio je put koji su svaki na svoj način odredili dva srpska vožda – Karađorđe Petrović i Miloš Obrenović.
Srpske starešine okupljene na Sretenje u Orašcu, izborom Karađorđa Petrovića za predvodnika (kasnije vožda), pokrenuli su nezaustavljiv proces osamostaljenja Srbije i njene borbe za okupljanje i oslobođenje svih Srba pod vlašću Osmanlija.
Čitav jedan vek, Srbija se uzdizala, jačala, tražila svoje mesto u rešavanju Istočnog pitanja. Pritisnuta Velikim silama, često između čekića i nakovnja, uspevala je Srbija kroz 19. vek da se drži ideje slobode koju su započeli šumadijski ustanici februara 1804.
Karađorđe Petrović, brzo je postao legendarna ličnost, izvan granica Srbije u Habzburškoj monarhiji, gde se prečanski Srbi čine značajne napore da materijalno pomognu ustanike. Kneževina Srbija će priskočiti u pomoć prilikom odbrane Srpske Vojvodine 1848-1849. U očima Beča, Novi Sad i Beograd su jedno.
Po prirodi prek, nagao, jak, odlučan, neustrašiv, simbol vojskovođe-ratnika, Karađorđe je nadahnuo ustanike na velike pobede na Ivankovcu, Mišaru, Deligradu, Varvarinu, ali su odluke Velikih sila u vrtlogu Napoleonovih ratova rešavale srpsku sudbinu. Napoleonov pohod na Rusiju i kraj Rusko-osmanskog rata 1812, direktno uslovljavaju tragični pad Srbije u jesen 1813. Tragedija Srbije 1813, spada u epska stradanja uz najsvirepije zločine i pogrome koje su sprovele Osmanlije. Bukureški mir 1812, dao je šanse za početak borbe za autonomiju, što će kasnije uporno koristiti knez Miloš.
Miloš Obrenović, jedan je od retkih ustaničkih starešina koji je ostao u Srbiji u jesen 1813.
Svoju hrabrost dokazao je tada, smatrajući da je bolja i pogibija nego smrt njegove porodice (u slučaju bekstva). Kada su turska nedela ponovo pretila fizičkom opstanku Srba, Miloš Obrenović se našao u Takovu na Cveti 1815, na čelu Drugog srpskog ustanka. Brze pobede tokom leta 1815, omogućile su Milošu da započne proces pregovaranja sa Osmalijama. Belički sporazum, poznatiji u narodu kao sporazum Miloš- Marašlija, doneo je preko potrebni mir Srbiji. Novo stradanje poput onog 1813, bilo je za Srbe nemoguće preživeti, a posledice bi bile suštinsko nestajanje i zemlje i naroda.
Knez Miloš bio je mudar, strpljiv, lukav, uporan, prvi vladar i prvi veliki političar moderne Srbije. Dobro upoznat sa načinom funkcionisanja Porte, znao je i da zateže i popušta pred Velikik silama, da šalje poklone i sklanja političke protivnike. U sudaru dva vožda, različitih karaktera i ideja, desila se jedna od najvećih tragedija Srbije, ubistvo Karađorđa u Radovanjskom lugu 1817. Sukobi Obrenovićevaca i Karađorđevićevaca, započeli su rat do uništenja dve velike srpske dinastije. Ovaj sukob je puno politički koštao, i često vukao Srbiju unazad.
Porta je trijumfovala 1817, a knez Miloš 1830 godine, kada je uz rusku pomoć Srbija postala Autonomna Kneževina, a on Hatišerifima (1830-1833), nasledni knez. Kneževina Srbija, već na Sretenje 1835, dobija prvi moderni Ustav koji je napisao Dimitrije Davidović. Ustav je garantovao slobode i ravnopravnosti, ali je Velikim silama bio suviše liberalan. Ozbiljno mešanje Velikih sila u srpske prilike, dovodi do abdikacije kneza Miloša 1839, ali posle puno političkih obrta i prevrata, svoj život je završio kao knez Srbije u jesen 1860. Jedini je srpski vladar do 1945, koji je život okončao na prestolu.
Mnogi su vožda Karađorđa i kneza Miloša, kasnije doživeli kao dve potpune suprotnosti.
Kao neprijatelje, isključivo, ali ipak istina je drugačija. Njihovo veliko delo, deo je jedne celine uspona Srbije. Da nije bilo velikog vožda Karađorđa i njegovih ustanika i pobeda, zasigurno 1815, ne bi stajao ni knez Miloš, koji je decenijama nadograđivao delo besmrtnog vožda. Kao jedna celina, slavna generacija ustanika koja je uzdizala Srbiju, oni stoje iznad simbolike Radovanjske tragedije.
Odlika velikih naroda koji se izdignu iznad svojih tragičnih momenata u istoriji, jeste simbolika Karađorđa i Miloša, jer uspon Srbije koji su oni odredili doveo je do izgradnje države koja će biti simbol okupljanja i sabiranja, koja će sebe nametnuti i balkanskim i Velikim silama, i koja će veliki zavet ispuniti pobedama kod Kumanova, Breglanice, Cera, Kolubare, Kajmakčalana i Solunskog fronta…
Prof. dr Goran Vasin
Osnivač SNP-a i autor teksta „Bože pravde“ – kako je Jovan Đorđević „podigao“ srpsko pozorište?
Preuzmite android aplikaciju.
