Kako danas izgleda udvarati se u Novom Sadu? Da li je sve isto kao i pre nekoliko godina? Da li smo se ulenjili, da li se trudimo ili smo sve prepustili dating aplikacijama?
Ranije, dok sam bila mlađa, kada je bilo normalno da roditeljima pre nego što kreneš od kuće napraviš potpuni izveštaj o tome s kim ćeš, gde ćeš i šta ćeš da radiš, mama me je često ispitivala kuda sam ja to pošla?
Na moj odgovor da sam “pošla“ sa tim i tim, ona bi raširila svoje zenice najviše koliko bi mogla i uozbiljenim tonom zahtevala da joj jasno definišem reč “pošla“.
Koliko god su mi ove stvari na početku bile smešne, u nekom od naših razgovora, shvatila sam da se u Novom Sadu pre pedesetak godina, “pošli smo“, ili “krenuli smo“ izgovaralo u smislu da si sa nekim započeo emotivni odnos.
Kroz smeh sam je brzo razuverila: “E draga mama, ne kreće se danas, nigde, ni sa kim, tako lako!“
Istina je da starosedeoci i dalje žive u uverenju da je Novi Sad jedan od najromantičnijih gradova u našoj državi, te da lepo sređene devojke, kojih je, neskromno mogu reći, ovde najviše, na svakom ćošku naleću na džentlmene i kavaljere koji pokušavaju da ih osvoje.
Ukoliko se oslonimo na statistike, prema poslednjem popisu stanovništva Novim Sadom šeta malo jače od pet procenata većeg broja žena u odnosu na muškarce.
Da li je ova brojnost jedna od varijabli zbog kojih Novosađanke danas sve češće kukaju kako pravih udvarača nema?
Ukoliko ste nekada gledali romantične filmove, znate da svaki gradski kutak može biti pogodno mesto za upoznavanje srodne duše. “Onaj pravi“, ili “ona prava“ može naići dok ispijate jutarnju kafu uz novine i doručak u omiljenom restoranu, ili recimo, kada u večernjim časovima sa svojom ekipom krenete putem dobrog provoda u neku od poznatih novosadskih pivnica.
Priča se da je u šetnji Dunavskim parkom nekada je umeo da vam se pridruži poneki učtivi gospodin, koji bi se ponudio da vas isprati do vašeg odredišta, zaštiti vas od sitnih kapi kiše svojim kišobranom, a ako mu dovoljno verujete, komotno ste mogli i da mu “uvalite“ svoju torbu.
Kako naše sugrađanke, srednjih godina, kažu kroz smeh… Ti isti džentlmeni iz njihovog vremena izumrli su kao posebne vrste dinosaurusa, a retki koji su opstali su svoje udvaranje prebacili na društvene mreže.
Istina je da “jača polovina“, sve češće svoje puteve do ženskih srca pronalazi u online svetu.
Znate, čak i onda, kada se izlazilo po kafićima, znalo se ko gde ide. Mladi su išli na jedna mesta, dok su stariji odlazili na druga i postojala je jasna granica ko gde izlazi. Tako je i danas u ovom, virutelnom, svetu.
Stariji sugrađani svoje udvaračke sposobnosti obično u delo sprovode preko Facebook-a, dok mlađi svoje zavodničke poteze obično čine putem Instagrama.
Ako ništa, barem smo ostali dosledni da ne mešamo generacije, zar ne?
Intenzitet kojim se dame žale na mušku hrabrost samo preko društvenih mreža, proporcionalan je muškim stavovima da su društvene mreže samo kolateralna šteta, jer im se čini da su naše sugrađanke svakim danom sve nadmenije.
Da li su Novosađanke stvarno postale toliko uobražene? Da li se, dok smo onomad, još praktikovali šetnje korzom i udvaranje na istom, isto toliko često moglo čuti to ozloglašeno: “Ne!“?
Kada ste Novosađanin srednjih godina, svoje udvaračke sposobnosti obično, putem Facebook-a, kanališete na žene približnih godina. Pitanja se svode na: “Ćao, lepa si, da li si udata? Hoćeš da se upoznamo?“, te nema tu neke preterane misterije šta ljudi hoće jedni od drugih.
Ipak, ženu koja je ostvarena i zna šta hoće, ponekad ovakav pristup ume i da uvredi, jer iako u muško-ženskim odnosima niko nije glup, nedostaje onaj predivni segment neizvesnosti sa početka kada muškarac priđe ženi i prvo potegne neki neobavezan razgovor, te tek nakon njega, ukoliko se “poklope“, on pokušava da ostvari kontakt kako bi je još jednom video.
Kod mladih sugrađana, priča teče malo drugačijim tokom, ali se završava na istom mestu. Ovde se virtuelno udvaranje svodi na: “Pogledao/la mi je priču na Instagramu!“, ili detaljno planiranje i sceniranje svog života kako bi nešto uslikao i postavio, te da bi osoba koja ti se dopada to videla i, ako budeš imao sreće, odreagovala.
Naravno da će se češće dogoditi da mladoj devojci priđe mladić u klubu i započne neku neobaveznu priču u cilju upoznavanja. Međutim, da vas razuverim na samom početku, u devedeset posto slučajeva, momci koji prilaze nisu tipični Novosađani, već turisti ili momci koji su u naš grad nedavno pristigli radi studiranja.
Naravno, ne treba generalizovati i u svakom momentu treba u glavi imati da postoji i mali broj onih koje možemo nazvati izuzecima.
Danas smo sve preselili u virtuelni svet, a onda se sve glasnije bunimo i negodujemo što su nam međuljudski odnosi svakim danom sve hladniji.
Ipak, ukoliko povučemo crtu, ne možemo kriviti ni jednu ni drugu stranu. Ostaje nam da samo da se nadamo, da nam situacija u gradu ipak ne umire i, da na samom kraju, kako Balašević kaže: “Retki nađu retke!“.
Možda je situacija u drugim gradovima življa iz nekih drugih razloga, po kojima mi, da se razumemo, ne bismo ni voleli da budemo prepoznatljivi…
Možda kod nas ne postoji dovoljno devojaka koje se polu-gole i pijane slikaju po kafanama i splavovima, pa samim tim nema ni tipova sa sumnjivim namerama koji bi želeli samo jedno?
Možda u Novom Sadu stvarno žive devojke za koje se vredi truditi? Takvima nije lako prići jer se bojiš da moraš da izabereš pravu reč.
Možda se o nama govori da smo toliko lepi, ne samo zbog naše spoljašnosti nego i unutrašnjosti i kulture ponašanja?
Možda se društveni život Novog Sada zaista preselio na društvene mreže, da bi se nekolicina njih koja je ostala da tumara u stvarnom vremenu lakše pronašla? Ko zna… Šta vi mislite?
Preuzmite android aplikaciju.
