Od modernih planinara koji su tokom svojih ekspedicija videli visoke primate kako lutaju kroz guste šume, do srednjovekovnih mornara i njihovih susreta sa zloglasnim levijatanima koji se preteći kovitlaju ispod brodova – fantastične priče o nepoznatim zverima fasciniraju ljude vekovima.
Iako se priče o ovim životinjama prenose sa generacije na generaciju i decu navode na maštanje o udaljenim i egzotičnim ekspedicijama u potrazi za misterioznim bićima, za većinu odraslih ljudi one su upravo to – samo priče.
Ljudi od nauke se s vremena na vreme zapitaju da li postoji razlog zbog koga je nastala neka priča vezana za određenu životinju i šta se u stvari krije iza uzbudljivog mita.
Naučnici poslednjih godina dodaju još jedno intrigantno pitanje: Da li možda postoje još uvek neotkrivene vrste na planeti Zemlji iza kojih se kriju pojedina mitska bića?
Da bi se pozabavili ovom misterijom, naučnici pokušali da pronađu potencijalna stvorenja iz savremenih mitova i naučnim metodama odgonetnu priče koje se kriju iza njih.
Ova potraga isključila neke kriptide – stvorenja za koja se priča da postoje – koja su poznata nauci, ali su proglašena izumrlim, kao što su tasmanijski tigrovi.
„Razotkrivanje mitova nije lako. Morate pre svega razlikovati zablude i laži od istine ili potencijalne istine“, kaže Mijram-Vebster. Stvorenja iz mitova nisu nužno lažna samo zato što ne postoje baš onakva kako su opisana.
Većina mitoloških bića ograničena je na određenu lokaciju. Na primer, čudovište iz Loh Nesa u Škotskoj bi trebalo da živi u svom istoimenom domu, tj. u jezeru Loh Nes. Ovo omogućava naučnicima da iskoriste svoja znanja o jezeru, kako bi razumno procenili da li u njemu živi ova mitska zver ili ne.
Loh Nes je oligotrofno jezero, što znači da ima malo hranljivih materija i malo je verovatno da će u njemu živeti velika nepoznata vrsta grabljivca sa vrha lanca ishrane, objašnjava Čarls Pakston, vodeni ekolog sa Univerziteta u Škotskoj.
Prilikom istraživanja postojanja čudovišta iz Loh Nesa i drugih legendarnih stvorenja, on se fokusirao na dostupne dokaze. Dokazi da u Loh Nesu živi čudovište su veoma neubedljivi, stoga možemo reći da je ovo ipak bajka kojom malu decu pratimo na spavanje. Međutim, ovaj naučnik je otišao korak dalje.
„Pravo pitanje za mene kao naučnika je šta bi moglo objasniti ovakve fenomene?“ konstatovao je Pakston. „To bi se moglo objasniti nekim aspektom ljudske psihologije, moglo bi se čak objasniti i pogrešnom percepcijom poznatih vrsta ili bi se pak moglo objasniti do sad nepoznatom vrstom.“
Koliko još neidentifikovanih vrsta živi na Zemlji?
Naučnici nisu identifikovali sve životinjske vrste na Zemlji čak ni približno. Studija iz 2013. godine objavljena u časopisu Science procenjuje da smo otkrili svega 1,5 miliona živih vrsta od ukupno 5 miliona.
Što znači da nam je ostalo još oko 3 miliona neidentifikovanih živih vrsta, što je, priznaćete, još mnogo posla. Međutim, neke studije ukazuju da bi se to moglo smatrati konzervativnom procenom.
Rad iz 2011. godine objavljen u časopisu PLOS Biology sugeriše da danas zajedno sa ljudima živi oko 8,7 miliona vrsta. Dok studija iz 2016. godine, objavljena u časopisu Proceedings of the National Academi of Sciences, procenjuje da, kad uzmemo u obzir samo mikrobe, postoji više od trilion vrsta.
Što se vodenih životinja tiče, Pakston smatra da smo ih iscrpili sve kada su u pitanju velike nepoznate životinje koje žive relativno blizu površine.
Izuzetak su neki neotkriveni kljunasti kitovi — retko viđena vrsta koja roni na velikim dubinama i koja može da zadrži dah više od 3 sata. Drugim rečima, poznate su skoro sve velike životinje koje su ljudi mogli da vide u vodi kako bi ih inspirisali za mitove.
Studija iz 2021. godine, bavila se istraživanjem potencijalno nepoznatih životinja na kopnu. „Šanse da budu otkrivene i opisane nisu jednake među svim vrstama“, rekao je glavni autor Mario Moura, profesor ekologije na Federalnom univerzitetu Paraiba u Brazilu.
Velike životinje koje žive u oblastima koje naseljavaju ljudi imaju mnogo manje šanse da prođu neprimećene od strane naučnika. Stvari stoje drugačije kada su u pitanju manje životinje koje žive u udaljenim i teško dostupnim staništima, kao što su tropske prašume. Prema ovoj studiji, gmizavci su najmanje istražena grupa životinja sa najvećim potencijalom za otkrivanje novih vrsta širom sveta.
Inspiracija za zmajeve
Uzmimo, na primer, zmajeve kao najpoznatije mitološke reptile . Naučnici povezuju njihovu legendarnu sposobnost bljuvanja vatre sa srednjovekovnim prikazima vrata pakla. Za vrata koja su često predstavljena kao usta čudovišta – postoje oskudni fizički dokazi.
Međutim, zmajevi kao i mnoga mitološka bića, mogli bi da imaju svoju paralelu u prirodi. Fosilni ostaci dinosaurusa i drugih izumrlih životinja najverovatnije su pomogli u formiranju priča o velikim i neobičnim bićima nalik na gmizavce.
Dobar primer takve paralele je lobanja izumrlog vunastog nosoroga (Coelodonta antikuitatis) iz epohe pleistocena koja je sačuvana u austrijskom gradu Klagenfurtu kao lobanja „zmaja“. Za nosoroga su tvrdili da je ubijeni zmaj iz perioda pre osnivanja grada, oko 1250. godine, kažu podaci Američkog muzeja prirodne istorije u Njujorku.
Planeta majmuna?
Moura smatra da su najveće šanse da se otkrije neka nepoznata velika životinja – upravo unutar porodice primata, unutar vrsta kao što je Plecturocebus parecis, vrsta majmuna Novog sveta iz Brazila, koji je otkriven poslednjih decenija.
U želji da budu što uspešniji u svojoj potrazi, istraživači su identifikovali četiri potencijalna žarišta za neotkriveni život: Brazil, Indoneziju, Madagaskar i Kolumbiju. Ove zemlje su bogate vrstama koje istraživači još nisu temeljno proučavali.
U folkloru mnogih naroda postoje priče o velikim, misterioznim primatima. Ali možda najperspektivnija od svih ovih legendi potencijalno postoji u Indoneziji. Legendarno stvorenje po imenu Orang Pendek je dvonožni majmun za kog se priča da luta indonežanskim ostrvom Sumatra, a o susretu sa njim su raspredali priče mnogobrojni lokalci, posetioci kao i istraživači.
Poznata činjenica je da je Sumatra dom orangutana, koji pripradaju grupi velikih majmuna. Ovi crvenkasti primati žive na drveću, a čini se da se njihova rasprostranjenost na severu Sumatre ne preklapa sa onim gde bi Orang Pendek trebalo da živi – u centralnoj Sumatri.
„Čini se da tamo gde se orangutani pojavljuju, praktično nema priča o Orang Pendeku“, rekao je za Live Science Serž Vič, profesor biologije primata na Univerzitetu Džon Murs u Liverpulu u Engleskoj, koji je ispitivao orangutane na Sumatri.
Vič je predlagao da su priče o Orang Pendeku ustvari priče o orangutanima koji su živeli južnije, pre nego što su migrirali na sever. On smatra da je „izvanredno“ to što niko nije pronašao Orang Pendek, ukoliko postoji, s obzirom da su u šumama, za koje se navodi da su u živeli, bile snimane kamerama zamkama. „Ovo je za mene, dokaz da oni verovatno ne postoje“, rekao je on.
Džeremi Holden, fotograf divljih životinja, tvrdi da je video stvorenje svojim očima na Sumatri u oktobru 1994. godine. Holden je rekao za Live Science da se njegov susret dogodio u šumi unutar Nacionalnog parka Kerinci Seblat, gde su ljudi prijavili da su videli Orang Pendeka. „Životinja je prošla verovatno na oko 7 metara od mene“, dodao je Holden. „Hodao je na dve noge. Glava mu je bila okrenuta u suprotnom smeru od mene.“
Holden je opisao „strašno stvorenje“ kao 1,5 metar visoko, snažno i prekriveno dlakom žućkaste boje koja je podseća na slamu. Iako je Holden imao kameru oko vrata, rekao je da nije uspeo da napravi fotografiju jer nije želeo da uznemiri ovo stvorenje.
„Ćutao sam jer sam osetio čitav niz emocija, ali jedna od njih je zapravo bila strah“, rekao je. Životinja je najsličnija gibonu, koji može biti iste boje, ali sigurno ga nije pobrkao sa gibonom, jer je on manji.
Godine 1995. počeo je da traži dokaze o Orang Pendeku tokom trogodišnjeg istraživačkog projekta.
Udružio se sa konzervatorkom Deborom Martir, koja takođe tvrdi da je videla Orang Pendeka, da dokumentuje iskaze očevidaca i pokuša da fotografiše stvorenje koristeći kamere zamke. Međutim, ovaj projekat je bio neuspešan, jer – osim nekoliko neidentifikovanih otisaka stopala – nije pružio više dokaza.
National Geographic je finansirao poseban projekat Orang Pendek između 2005. i 2009. godine. Ovaj projekat je takođe koristio kamere zamke, ali nije uspeo da snimi stvorenje.
Holden je nastavio da traži Orang Pandeka i kada je FFI istraživački projekat završen. Iako nije uspeo da ga fotografiše, pronašao je mnoge druge vrste koje su ranije bile nepoznate nauci. Uključujući Nepenthes holdenii, biljku mesožderku u Kambodži koja je nazvana po njemu. Takođe je predvodio timove sa kamerama – zamkama, koji su po prvi put fotografisali nove vrste, uključujući primate.
U stvari, Holden je uspešno snimio toliko životinja koje nisu Orang Pendek da se smatra kako je sav njegov rad zapravo dokaz da on i ne postoji, iako Holden i dalje veruje u suprotno.
Preuzmite android aplikaciju.
