Од модерних планинара који су током својих експедиција видели високе примате како лутају кроз густе шуме, до средњовековних морнара и њихових сусрета са злогласним левијатанима који се претећи ковитлају испод бродова – фантастичне приче о непознатим зверима фасцинирају људе вековима.
Иако се приче о овим животињама преносе са генерације на генерацију и децу наводе на маштање о удаљеним и егзотичним експедицијама у потрази за мистериозним бићима, за већину одраслих људи оне су управо то – само приче.
Људи од науке се с времена на време запитају да ли постоји разлог због кога је настала нека прича везана за одређену животињу и шта се у ствари крије иза узбудљивог мита.
Научници последњих година додају још једно интригантно питање: Да ли можда постоје још увек неоткривене врсте на планети Земљи иза којих се крију поједина митска бића?
Да би се позабавили овом мистеријом, научници покушали да пронађу потенцијална створења из савремених митова и научним методама одгонетну приче које се крију иза њих.
Ова потрага искључила неке криптиде – створења за која се прича да постоје – која су позната науци, али су проглашена изумрлим, као што су тасманијски тигрови.
„Разоткривање митова није лако. Морате пре свега разликовати заблуде и лажи од истине или потенцијалне истине“, каже Мијрам-Вебстер. Створења из митова нису нужно лажна само зато што не постоје баш онаква како су описана.
Већина митолошких бића ограничена је на одређену локацију. На пример, чудовиште из Лох Неса у Шкотској би требало да живи у свом истоименом дому, тј. у језеру Лох Нес. Ово омогућава научницима да искористе своја знања о језеру, како би разумно проценили да ли у њему живи ова митска звер или не.
Лох Нес је олиготрофно језеро, што значи да има мало хранљивих материја и мало је вероватно да ће у њему живети велика непозната врста грабљивца са врха ланца исхране, објашњава Чарлс Пакстон, водени еколог са Универзитета у Шкотској.
Приликом истраживања постојања чудовишта из Лох Неса и других легендарних створења, он се фокусирао на доступне доказе. Докази да у Лох Несу живи чудовиште су веома неубедљиви, стога можемо рећи да је ово ипак бајка којом малу децу пратимо на спавање. Међутим, овај научник је отишао корак даље.
„Право питање за мене као научника је шта би могло објаснити овакве феномене?“ констатовао је Пакстон. „То би се могло објаснити неким аспектом људске психологије, могло би се чак објаснити и погрешном перцепцијом познатих врста или би се пак могло објаснити до сад непознатом врстом.“
Колико још неидентификованих врста живи на Земљи?
Научници нису идентификовали све животињске врсте на Земљи чак ни приближно. Студија из 2013. године објављена у часопису Сциенце процењује да смо открили свега 1,5 милиона живих врста од укупно 5 милиона.
Што значи да нам је остало још око 3 милиона неидентификованих живих врста, што је, признаћете, још много посла. Међутим, неке студије указују да би се то могло сматрати конзервативном проценом.
Рад из 2011. године објављен у часопису ПЛОС Биологy сугерише да данас заједно са људима живи око 8,7 милиона врста. Док студија из 2016. године, објављена у часопису Процеедингс оф тхе Натионал Ацадеми оф Сциенцес, процењује да, кад узмемо у обзир само микробе, постоји више од трилион врста.
Што се водених животиња тиче, Пакстон сматра да смо их исцрпили све када су у питању велике непознате животиње које живе релативно близу површине.
Изузетак су неки неоткривени кљунасти китови — ретко виђена врста која рони на великим дубинама и која може да задржи дах више од 3 сата. Другим речима, познате су скоро све велике животиње које су људи могли да виде у води како би их инспирисали за митове.
Студија из 2021. године, бавила се истраживањем потенцијално непознатих животиња на копну. „Шансе да буду откривене и описане нису једнаке међу свим врстама“, рекао је главни аутор Марио Моура, професор екологије на Федералном универзитету Параиба у Бразилу.
Велике животиње које живе у областима које насељавају људи имају много мање шансе да прођу непримећене од стране научника. Ствари стоје другачије када су у питању мање животиње које живе у удаљеним и тешко доступним стаништима, као што су тропске прашуме. Према овој студији, гмизавци су најмање истражена група животиња са највећим потенцијалом за откривање нових врста широм света.
Инспирација за змајеве
Узмимо, на пример, змајеве као најпознатије митолошке рептиле . Научници повезују њихову легендарну способност бљувања ватре са средњовековним приказима врата пакла. За врата која су често представљена као уста чудовишта – постоје оскудни физички докази.
Међутим, змајеви као и многа митолошка бића, могли би да имају своју паралелу у природи. Фосилни остаци диносауруса и других изумрлих животиња највероватније су помогли у формирању прича о великим и необичним бићима налик на гмизавце.
Добар пример такве паралеле је лобања изумрлог вунастог носорога (Цоелодонта антикуитатис) из епохе плеистоцена која је сачувана у аустријском граду Клагенфурту као лобања „змаја“. За носорога су тврдили да је убијени змај из периода пре оснивања града, око 1250. године, кажу подаци Америчког музеја природне историје у Њујорку.
Планета мајмуна?
Моура сматра да су највеће шансе да се открије нека непозната велика животиња – управо унутар породице примата, унутар врста као што је Плецтуроцебус парецис, врста мајмуна Новог света из Бразила, који је откривен последњих деценија.
У жељи да буду што успешнији у својој потрази, истраживачи су идентификовали четири потенцијална жаришта за неоткривени живот: Бразил, Индонезију, Мадагаскар и Колумбију. Ове земље су богате врстама које истраживачи још нису темељно проучавали.
У фолклору многих народа постоје приче о великим, мистериозним приматима. Али можда најперспективнија од свих ових легенди потенцијално постоји у Индонезији. Легендарно створење по имену Оранг Пендек је двоножни мајмун за ког се прича да лута индонежанским острвом Суматра, а о сусрету са њим су распредали приче многобројни локалци, посетиоци као и истраживачи.
Позната чињеница је да је Суматра дом орангутана, који припрадају групи великих мајмуна. Ови црвенкасти примати живе на дрвећу, а чини се да се њихова распрострањеност на северу Суматре не преклапа са оним где би Оранг Пендек требало да живи – у централној Суматри.
„Чини се да тамо где се орангутани појављују, практично нема прича о Оранг Пендеку“, рекао је за Ливе Сциенце Серж Вич, професор биологије примата на Универзитету Џон Мурс у Ливерпулу у Енглеској, који је испитивао орангутане на Суматри.
Вич је предлагао да су приче о Оранг Пендеку уствари приче о орангутанима који су живели јужније, пре него што су мигрирали на север. Он сматра да је „изванредно“ то што нико није пронашао Оранг Пендек, уколико постоји, с обзиром да су у шумама, за које се наводи да су у живели, биле снимане камерама замкама. „Ово је за мене, доказ да они вероватно не постоје“, рекао је он.
Џереми Холден, фотограф дивљих животиња, тврди да је видео створење својим очима на Суматри у октобру 1994. године. Холден је рекао за Ливе Сциенце да се његов сусрет догодио у шуми унутар Националног парка Керинци Себлат, где су људи пријавили да су видели Оранг Пендека. „Животиња је прошла вероватно на око 7 метара од мене“, додао је Холден. „Ходао је на две ноге. Глава му је била окренута у супротном смеру од мене.“
Холден је описао „страшно створење“ као 1,5 метар високо, снажно и прекривено длаком жућкасте боје која је подсећа на сламу. Иако је Холден имао камеру око врата, рекао је да није успео да направи фотографију јер није желео да узнемири ово створење.
„Ћутао сам јер сам осетио читав низ емоција, али једна од њих је заправо била страх“, рекао је. Животиња је најсличнија гибону, који може бити исте боје, али сигурно га није побркао са гибоном, јер је он мањи.
Године 1995. почео је да тражи доказе о Оранг Пендеку током трогодишњег истраживачког пројекта.
Удружио се са конзерваторком Дебором Мартир, која такође тврди да је видела Оранг Пендека, да документује исказе очевидаца и покуша да фотографише створење користећи камере замке. Међутим, овај пројекат је био неуспешан, јер – осим неколико неидентификованих отисака стопала – није пружио више доказа.
National Geographic је финансирао посебан пројекат Оранг Пендек између 2005. и 2009. године. Овај пројекат је такође користио камере замке, али није успео да сними створење.
Холден је наставио да тражи Оранг Пандека и када је ФФИ истраживачки пројекат завршен. Иако није успео да га фотографише, пронашао је многе друге врсте које су раније биле непознате науци. Укључујући Непентхес холдении, биљку месождерку у Камбоџи која је названа по њему. Такође је предводио тимове са камерама – замкама, који су по први пут фотографисали нове врсте, укључујући примате.
У ствари, Холден је успешно снимио толико животиња које нису Оранг Пендек да се сматра како је сав његов рад заправо доказ да он и не постоји, иако Холден и даље верује у супротно.
Преузмите андроид апликацију.
