Новосађани су кроз историју града оставили бројне обичаје, а неки од њих имали су сврху за бројно становништво. Занимљивост је била да су бројни обичаји настали врло спонтано и по угледу на неке друге обичаје, али и да су се њима давала заиста занимљива имена.
Овај обичај о коме данас пишемо давно се примењивао, а занимљиво је да је се практиковао како би оглашао вечерње време. Наиме, у Новом Саду некада, вечерње време се обавештавало звоном. Звона која и данас знамо и која звоне са цркве, баш и тада звонила су са цркава. Првобитно звоњење, које би Новосађанима казало да је време да остану у својим кућама, али и да би ускоро требало да оду на починак, оглашавало се на Римокатоличкој цркви.
Звоњава је била регулисана тако да су звона на Римокатоличкој цркви звонила све до 1849. године када се одиграло бомбардовање Новог Сада, а где је страдала и Римокатоличка црква. Даља звоњава задужила је Алмашку цркву.
Грађани Новог Сада су вечерње време добијали звоном, а сат, два након тога ишли су на спавање. Овај обичај назван је јација.
Јација је иначе назив који често чујемо у исламу, јер означава последњу дневну молитву за муслиманске вернике, а код нас и време када требамо ићи спавати – што би мало коме пало на памет.
Занимљиво је да је овај обичај оглашавања времена и настао као налик на оглашавање са џамија које се дешавало једном дневно да најави верницима ту пету молитву.
Наши су преузели обичај оглашавања, али вечерњег времена, где је свима било дато до знања да су дневне активности у граду завршене и да улице остају празне.
Време када су се оглашавала звона за вечерње време, односно време када се сви затварају у своје куће, зависио је од годишњег доба. Летње вечерње време почињало је касније, а зимско раније. Од 18.00 до 20.00 часова.
Преузмите андроид апликацију.
