Nije retkost da ćete kada se o Novosađanima govori, čuti da su velike lokalpatriote i gotovo da nema Novosađanina koji i danas nije zaljubljen u svoj grad. Taj osećaj pripadnosti međutim, najbolje se vidi na, kako oni kažu, mikroplanu.
Pa smo se tim putem i uputili, ne bi li od Novosađana saznali kako je nekada bilo odrastati na Limanu, Klisi, Novom naselju, Detelinari, Podbaril ili Salajci, ili to dođe isto?
I svako sa kim smo razgovarali, veruje da je odrastati u njegovom kraju, bilo najlepše i najspecifičnije.
Ali, da krenemo redom.
„Liman je država“
Zaista nije samo lokalna šala. Limanci koji su odrastali na sva četiri Limana (1, 2, 3 ili 4) jednoglasno kažu da nisu imali potrebe da odlaze bilo gde dalje od svog kraja u kojem su imali sve.
„Uglavnom nije bilo bitno sa kog si Limana. U kvartovima smo imali svoja dvorišta, pa dok smo baš bili deca, dvorišta se međusobno nisu družila. Zakazivalo se takozvano „šibanje“ šibama sa drveća, među dvorištima mahom prednjim i zadnjim, da bi se pokazala prevlast. Ta mikro dvorišta su bila ceo svet za nas dok smo bili deca, a sa odrastanjem se širio krug na ostale Limane. Jer mladi sa Limana su tokom tih perioda izlazaka uglavnom ostajali u krajevima okupljajući se u zavisnosti od muzike koju smo slušali. Pa su krenule i svirke da se organizuju i rok i pank žurke su, mi volimo da verujemo, zaživele i još se čuju na Limanima. Ako smo baš želeli u izlazak, odlazili smo na Mašinac u studentski kampus, ali i to je opet Liman, zar ne?“, priseća se tridesetdevetogodišnji D.T. sa novosadskog Limana.
Limanci su za sebe nekako uvek mislili da su „posebni“, i zaista, i stanovnici ostalih delova Novog Sada smatrali su ih uobraženima zbog činjenice da se „hvale kako su sa Limana“.
I kada bismo se iz mikro izmestili na nanoplan, oni sa Liman 1 i 2 (kao najstarijima) smatrali su se ponekad „superiornijim“ čak i u odnosu na Limance sa „trojke“ i „četvorke“.
Blizina centra, Spensa i Studentskog kampusa sa jedne, a reke i Štranda (najlepše evropske plaže na Dunavu) sa druge strane, te mnoštvo zelenila i Limanski park, činila je Limane najpoželjnijim lokacijama u gradu zbog čega je kvadart u ovom delu Novog Sada uvek bio među najskupljima, a zbog čega su Limance neretko karakterisali i kao „nadmene buržuje“.
Pa ipak, nije samo to bio razlog netrpeljivosti prema Limancima.
Kasnih osamdesetih i devedesetih godina, Limanci su nekako bili najbuntovniji, pank generacija koja je, kako se pojedini prisećaju, jedina imala hraborsti (da ne kažemo nešto drugo) da se suprotstavi tadašnjoj ideologiji i masovnoj kulturi, toliko da su sami sebe nazivali „stokom“ na sveopšte zgražavanje svojih sugrađana.
Da danas pitate te Limance, oni bi verovatno rekli da je sva ta netrpeljivost prema njima bila samo odraz prikrivene ljubomore, odnosno ono – „mrzimo vas zato što vam se divimo“.
A onda pojavom „modernih“ navijačkih grupa i huligana, početkom devedesetih, stižu i novi rivali Limancima – oni sa Detelinare.
Naime, FK Kabel (Liman 2) imao je u to vreme navijačku grupu „Kojoti“ koja se 1990. ili 1991. uputila na gostovanje FK Novi Sad sa Detelinare. Kako se pojedini prisećaju, brojnost, organizovanost i oprema „kojota“ zasenila je Detelinarce koji počinju da mrze „te bogataše sa Limana“ koji su takvi došli na njihovu „radničku Detelinaru“.
Navijačka grupa sa Detelinare vremenom raste i postaje poznata kao „Korida“, te nastoji da se osveti Limancima i „kojotima“ za „sva dotadašnja poniženja“.
Dve huliganske grupe tako su vremenom imale okršaje na svakom koraku, pa su se tukli i na terenu i van njega, bukvalno gde god bi se sreli u Novom Sadu, pa su na taj način i „proslavili“ jedno od najžešćih rivalstava u gradu koje je nažalost trajalo dugi niz godina.
A prekoputa Limana, nalazi se i danas naselje Grbavica.
Razdvajaju ih ulica Narodnog fronta i Bulevar cara Lazara. Neko će reći šta tu ima da se razdvaja, to je sve jedno, ali kada jednom vidite frekventnost saobraćaja i ljudi između ova dva naselja, biće vam jasno.
A nas je zanimalo i da li je postojao rivalitet između tih krajeva?
„Ne znam koliko je ikada postojao neki poseban rivalitet između kvartova. Dok sam bio klinac, bilo je tih tuča između kvartova, ako to nisu bile tuče kakve danas nažalost viđamo. Jer se tada uglavnom radilo o par udaraca pesnicom i više valjanja u pesku bez da se znalo ko je pobedio. Mada opet uvek su postojala ta bockanaja između Podbaraca i Limanaca ili Detelinaraca i Salajčana i svih sa Petrovaradincima i opet svih iz urbanijih delova grada sa onima iz prigradskih naselja kao što su Veternik, Futog i Kać. To se ogledalo uglavnom u tome što su ovi pokušavali da pokažu da su oni „više“ Novosađani od onih „sa strane“. Danas se to svelo na podele po navijačkim grupama i u tome nema ničeg detinjeg kako ja volim da se prisećam. Ali ni ti krajevi više nisu ti“, kaže Ž.B. četrdesetjednogodišnji Novosađanin koji je odrastao na Grbavici.
Snagu merili na sportskim terenima
Nije bilo neuobičajeno da se devedesetih godina na lokalnim sportskim terenima okupljalo više posetilaca nego na današnjim velikim utakmicama, kako bi navijali za svoj kraj.
„Od kada znam za sebe, imao sam drugare iz svih delova grada i nikad se nismo delili i svađali na osnovu toga ko gde živi. Međutim, znam da su postojale takve podele kod drugih. Koliko se sećam bilo je zdravog sportskog rivalitet između grupa iz različitih delova grada, koji se ispoljavao na sportskom terenu. Uglavnom na košarkaškom ili fudbalskom. Nažalost postojale su i grupe koje su bile sklone tučama, pa su pojedini delovi grada tih devedesetih bile poznate i po tome. Sve je zavisilo od toga u kakvom okruženju si se kretao i s kim si se družio“, rekao nam je A.J. sa Telepa.
Novi Sad zvanično ima 47 mesnih zajednica.
Nešto manje kada se povuku linije bi trebalo da ima i naselja koja je, posebno u današnje vreme, teško locirati i pobrojati, jer nekima su sami novopristigli stanari poslednjih godina dali imena.
Dve mesne zajednice međutim, koje spadaju u najstarije, najveći su rivali i danas.
Rivalitet star koliko i sam Novi Sad
Podbara i Salajka spadaju u najstarije delove Novog Sada, a s obzirom da su u pitanju susedne mesne zajednice koje razdvaja Temerinska ulica, u lokalnom miljeu neizostavna je i priča o velikom rivalitetu između ova dva kraja, koji, kako neki kažu, traje oko tri stotine godina.
Još je Đorđe Balađević prepričavao na svojim nastupima da nije smeo da ide u Gundulićevu ulicu da ne bi dobio batine – o takvom rivalitetu je reč i danas, jer ispred neke od lokalnih kafana i danas ako započnete priču o tome koje je naselje starije, možete doći u problem. Jer svako će reći za svoje.
U jednom od komentara na na Fejsbuk stranici „Salajka“, moglo se pročitati da „Podbarci imaju Almašku crkvu, a Salajčani imaju Almaško groblje. Znači, Salajčani dolaze u Podbaru u crkvu a Podbarce sahranjuju na Almaškom groblju“.
Činjenica je međutim, da i pored svih nesuglasica iz prošlosti, stanari ova dva dela grada ipak su upućeni jedni na druge i životi im se prepliću i danas.
Klisa, Slana Bara, Vidovdansko naselje
Ako krenete dalje od Podbare i Salajke ka autoputu, ulazite u naselja Klisa, Slana bara, Vidovdansko naselje i Mali Beograd. Iako ima najveću školu u Srbiji, za Klisu će vam i danas Novosađani reći da je predgrađe Novog Sada.
„Tek u srednjoj školi skontaš gde si živeo. Sve smo imali na Klisi, školu, terene, prodavnice, društvo, vašare i direktne autobuse ka Spensu i nazad, ukoliko smo hteli da se bavimo sportom više od školskog, kec (linija br. 1) vozi ka gradu i danas i to je kultna linija. Temerinski i Klisanski mostovi su od nas pravili selo u odnosu na Novi Sad i da se ne lažemo, mi smo se tako i doživljavali. Rivalitet je postojao sa Vidovdanskim naseljem u tom nekom tinejdž periodu jer realno, nismo imali s kim drugim da se svađamo pa i potučemo zbog devojaka, drugara i slično. Za Vidovdan, tu gde je danas poligon iza Najlona tu je bila granica. Preko dana se slavilo a uveče se odmeravaju snage. Danas tu još dođe i Slana bara i Mali Beograd tako da pretpostavljam da je današnjim klincima malo teže“, kaže tridesettrogodišnji P.P. sa Klise.
Novo naselje i Satelit su priča za sebe
Danas je jako teško odrediti granice gde koje novosadsko naselje počinje i prestaje i gde se novo nadovezuje. Ali nije uvek bilo tako.
Kao i u drugim gradovima, oni koji su odrastali „na ulici“ i po kvartovima, sedeći do kasno u noć u svojim ulicama, tačno su znali dokle je „njihovo“. Takva je priča i sa dečacima i devojčicama sa Novog naselja i Satelita.
„Ja sam sa Satelita. Nekad je tu bila jasna granica, ali to se nekako pred kraj 90-tih istopilo usled spajanja u gradnji. Pikati fudbal na betonu kod Mladosti koji danas ne postoji, krasti voće u baštama gde se sad nalazi „Šarengrad “ ili se zimi klizati na barama gde je sad „Japanski park“ ili na drugu stranu gde novo vojno-policijsko naselje, na tom mestu smo leti i pecali. Eto, svega se sećam. I postojao je neki jaz između Sateličana i ovih sa Novog naselja, a onda se tu desila neka sinergija sa kraja devedestih i prenelo se i na Telep i Detelinaru najviše. Bilo je kao Bistrica je sad najjača pa kao ne volimo ove sa Telepa i Detelinare, a onda kad se ide pecati na Šodroš smo se šunjali okolo Telepom“, kroz smeh se priseća B.S. koji danas živi na Novom naselju.
Novo naselje je bilo i specifično po svojim takoreći „ćumezima“ ili dvorištima unutar zgrada kakva i danas postoje na Limanima i tu su se okupljala društva, odatle se išlo na utakmice i zakazane tuče sa drugim krajevima.
Danas su složiće se svi sagovornici, neka sasvim druga vremena. Isčezavaju lokalni barovi, nema ni pecanja ni klizanja, ni pešačenja do škole.
Sada se i deca manje poznaju, a poznastva iz detinjstva, kumstva i ljubavi iz jednog kraja, raširila su se na te iste Limane, Detelinare, Podbaru ili Salajku.
A mnogi su otišli i malo dalje iz grada, noseći sa sobom sve ove prepričane uspomene iz detinjstva.
Posebna nega za drveće u Novom Sadu: Stabla se preko krošnje prihranjuju mineralima
Preuzmite android aplikaciju.
