Brzina! Danas sve mora biti brzo, a mi navikli da idemo svugde natenane. E, da! Međutim, kada su gladni u Novosađanima se probudi, negde duboko uspavana i sakrivena ličnost kojoj se negde žuri i nema vremena da čeka.
Usled mnogih obaveza sa kojima se susrećemo, nemamo vremena da kuvamo, nemamo vremena da idemo na ručkove koji traju satima, a stari dobri recept nedeljnog ručka – “supa, sos, meso“, ostavljamo samo u uspomenama na neko prošlo, sporije, vreme.
Ipak, u celoj toj žurbi koja nas već godinama vodi trbuhom za kruhom, stomak nam često signalizira da je vreme da napravimo pauzu i konačno pojedemo tu “koricu ‘leba“ za koju se toliko mučimo.
Šta onda radimo? Onda je najsjajniji momenat da se osvrnemo oko sebe i pogledamo koji lokal iz velike ponude novosadskih brzih hrana može da reši naš problem.
Zapravo, ako malo bolje razmislimo, nekada nije stvar ni u brzini, nego… mi jednostavno volimo da pojedemo nešto sa nogu, bilo da nismo u prilici da napravimo sebi ručak, ne stižemo ili čak ne želimo.
Naravno postoji i ono pravilo: “Ručak je uvek ukusniji kada ga neko drugi spremi!“, a postoje i oni ljudi koji, naprosto, ne podnose da kuvaju iz samo njima poznatih razloga.
Bilo kako bilo, neko je jednom davno seo i dobro osmotrio mentalitet naših sugrađana, te je u Novom Sadu pre mnogo godina počelo da niče sve više lokala sa hranom. Krenulo je sa hamburgerijama i picerijama, da bi do sada ceo Grad napupeo sa velikim brojem kioska sa ovom namenom.
Ne znam koliko ste upoznati sa time da je u našem Gradu rođeno puno izumitelja čija su imena ostala zapisana u njegovoj bogatoj istoriji.
Neki su bili više poznati, neki manje, ali činjenica je da su svi izumi koji su nas zadesili u toku prethodnih godina dodatno oplemenili i olakšali naše živote.
Danas ćemo vam pričati o jednom, koji je predstavljao maleni korak za svet, ali značajan za Novi Sad, o jednom od najpoznatijih gastronomskih specijaliteta našeg Grada – čuvenom indeks sendviču.
Da smo mi, Novosađani, veoma svesni svoje posebnosti pokazuje i to da bismo „na keca“ mogli da se posvađamo sa svakim ko kaže da su sendvič i indeks ista stvar.
Sendvič je, razume se, sendvič, a indeks je napoznatiji gastro-brend Novog Sada, čuven koliko i leskovačka pljeska u Leskovcu ili komplet lepinja na Zlatiboru i nema tu mesta nikakvoj diskusiji!
Indeks sendvič sastoji se od topljenog sira, šunke i šampinjona, ali i svih onih priloga koje obavezno nakrkamo u njega. Iako ga svi prave različito, suština mu je uvek ista – svega i mnogo!
Dakle, njegovo veličanstvo indeks sendvič, u daljem tekstu ćemo ga nazivati samo indeksom, jer svaki Novosađanin zna o čemu se radi kada čuje ovu reč, nastao je još davne 1984. godine.
Njegov izumitelj bio je Denis Ulsen, tadašnji apsolvent ekonomije, koji se dosetio da u okviru Univerzitetskog kampusa ne postoji dovoljno velika ponuda ukusne, a opet jeftine hrane, koju bi studenti mogli sebi da priušte.
Tako je negde između Fakulteta tehničkih nauka i Poljoprivrednog fakulteta nikao maleni crveni kiosk sa brzom hranom nazvan “Akademac“ i u kome su se pravili najjači sendviči.
Međutim, harmonija i mirna plovidba osvojenim tržištem nije dugo trajala, jer je nedugo zatim u neposrednoj blizini otvoren još jedan, konkurentski, kiosk “Maja“.
Ukoliko su priče istinite, iako je sendvič nastao u “Akademcu“, sam naziv – indeks- nastao je upravo u “Maji“. Oba konkurentska kioska neprestano su se međusobno takmičila ko će privući veću pažnju studenata i čiji će im se proizvodi više dopasti.
Kako je pomfrit oduvek bio pomfrit i tu nikada nije bilo previše prostora za eksperimentisanje, i jednoj i drugoj konkurentskoj firmi ostalo je da što bolje “nabudže“ svoj sendvič i time privuku više mušterija.
Oba lokala radila su punom parom. Priča se da su ondašnji studenti umeli da izađu ranije sa predavanja kako bi što pre stali u red za svoj tradicionalni doručak.
Konkurentski rat između “Akademca“ i “Maje“ učinio je da, iako su oba kisoka bila prinuđena da se isele iz Univerzitetskog kampusa, lokali nastave najnormalnije da rade, ali na drugim lokacijama.
Tim potezom, indeks sendvič prestao je da bude samo “studentska stvar“, te je postao pravi novosadski specijalitet.
U Novom Sadu danas postoji ogroman broj prodavnica koji prodaju indeks sendviče, neki su se specijalizovali samo za to, dok drugi nude indeks uz bogatu ponudu pica, pljeskavica i drugih specijaliteta.
Trenutno su najpoznatija mesta za kupovinu ovog specijaliteta indeks “Maja“, “Vanesa“ i “Mirjana“, mada će vam mnogi Novosađani potvrditi da ni “Indeks šestica“, a ni “Tetak“ ni malo ne zaostaju za njima.
Sve u svemu, uvek je pitanje ukusa. Neko više vole vamo, neko tamo. “Maja“ je specifična po svojoj čuvenoj kifli zbog koje je jedni izbegavaju, a za druge je upravo ona razlog zbog koga odlaze tamo.
“Vanesa“ i “Mirjana“ su posebno poznati po tome što nikada ne štede na prilozima!
I dalje nam nije jasno kako ovaj vrhunski specijalitet nikada nije zaživeo u drugim delovima Srbije, pogotovo kada je opštepoznato da, recimo, Beograđanima nije problem provozati se do Novog Sada samo da bi pojeli jedan bogati indeks.
Istina, konkurencija je sve veća, ali se zbog toga kvalitet ovog lokalnog gastro-brenda samo povećava.
Još ako na to dodamo neprestanu potrebu Novosađana da se po nečemu razlikuju i budu posebni, prognoze su da indeks nikada neće izaći iz mode, samo će ga možda dodatno obogatiti sa još ponekim, obaveznim, sastojkom!
Preuzmite android aplikaciju.
