Da li je kraljevstvo Davida i Solomona bilo veličanstvena imperija ili samo stočarski gradić? Odgovor zavisi od toga kog arheologa pitate.
Žena koja sedi na klupi u starom delu Jerusalima, okruglog lica, umotana u šal na jesenjoj studeni, grize jabuku i proučava građevinu koja joj je donela i slavu i neprijatnost. Pošto je ona arheolog i pošto je ovo njeno otkriće, ona vidi ono što drugi možda ne vide.
Vidi položaj građevine na severnoj strmini drevnog grada, koja se nadnosi nad jerusalimskom dolinom Kedron i zamišlja idealni vidikovac sa kog može da se sagleda kraljevstvo. Zamišlja feničanske drvodelje i zidare koji su sagradili građevinu u X veku p. n. e.
Zamišlja i Vavilonce koji su je razorili četiri veka kasnije, a naročito joj misli okupira čovek za kog smatra da je naložio gradnju.
On se zvao David. Ona je obznanila svetu da je ovo najverovatnije građevina koja je opisana u „Drugoj knjizi Samuilovoj“: „I Hiram car Tirski posla… drvodjelju i kamenara, i sagradiše kuću Davidu. I razumje David da ga je Gospod utvrdio za cara nad Izrailjem, i da je uzvisio carstvo njegovo radi naroda svojega Izrailja.“
Žena se zove Ejlat Mazar. Grickala je jabuku i posmatrala, potpuno staloženo, sve dok se nije pojavio turistički vodič, mladi Izraelac. On je došao u pratnji nekoliko turista koji su se okupili ispred klupe da bi osmotrili zgradu. Onog trenutka kad je vodič progovorio, znala je šta sledi.
Turistički vodič je njen bivši student arheologije. Već je čula da on dovodi turiste na ovo mesto i govori im da ovo nije Davidova palata i da je čitav arheološki rad u Gradu Davidovom u stvari izgovor izraelskih desničara za svojatanje teritorije i raseljavanje Palestinaca. Mazar skače sa klupe i žustro prilazi turističkom vodiču. U lice mu sručuje bujicu reči na hebrejskom, dok on trpeljivo zuri u nju. Zatečeni turisti je nemo posmatraju dok se ljutito udaljava.
„Čovek stvarno mora da bude jak“, mrmlja ona u hodu.“Kao da svi hoće da ti unište ono što radiš.“ Zatim dodaje, jadikujući: „Zašto? Šta smo pogrešno uradili?“ Arheolog ulazi u svoj automobil. Izgleda potreseno. „Osećam se bolesno zbog stresa“, kaže ona, „izgubila sam godine života.“
Nigde u svetu arheologija toliko ne liči na sportski okršaj. Ejlat Mazar je jedan od razloga za to.
Ona je 2005. godine objavila da smatra da je pronašla palatu kralja Davida, što je zvučalo kao da brani tvrdnje „stare škole“, koja je već četvrt veka pod žestokim udarom kritike, odnosno da je biblijski opis carstva koje je osnovao David, a nastavio Solomon, zapravo istorijski tačna.
Tvrdnje Ejlat Mazar ohrabrile su one hrišćane i Jevreje širom sveta koji zagovaraju doslovno tumačenje Starog zaveta. Njeno navodno otkriće ima posebnu težinu u Izraelu, gde je priča o Davidu i Solomonu isprepletena sa istorijskim pretenzijama Jevreja prema biblijskom Cionu.
Priča je poznata svakom ko je čitao Stari zavet.
Mladi pastir David iz plemena Judejaca ubija diva Golijata iz neprijateljskog plemena Filistejaca i postaje kralj Judeje posle smrti Saula. Krajem XI veka p. n. e. osvaja Jerusalim, ujedinjava narod Judeje sa rasutim plemenima Izrailja na severu i stvara kraljevsku dinastiju koju Solomon produžava u X vek p. n. e.. Međutim, iako Biblija kaže da su David i Solomon kraljevstvo Izraela uzdigli u moćno i prestižno carstvo koje se protezalo od Sredozemnog mora do reke Jordan, od Damaska do pustinje Negev, postoji mali problem: uprkos višedecenijskim istraživanjima, arheolozi nisu pronašli nijedan čvrst dokaz da su David i Solomon uopšte nešto gradili.
Nekada ustaljenu praksu da se Biblija koristi kao arheološki vodič danas mnogi osporavaju zbog nenaučnog, posrednog izvođenja zaključaka što je u svojim radovima posebno objašnjavao profesor Izrael Finkelstejn, dežurni „kontraš“ sa Univerziteta u Tel Avivu, koji je čitavu svoju karijeru posvetio opovrgavanju takvih pretpostavki.
On i ostale pristalice „niže hronologije“ tvrde da većina arheoloških dokaza, pronađenih u Izraelu i oko Izraela, ukazuje na to da su datumi koje iznose biblijski stručnjaci promašeni za čitav vek.
„Solomonske“ građevine koje su biblijski arheolozi iskopali u poslednjih nekoliko decenija u Azoru, Megidu i Gezeru uopšte nisu podignute u doba Davida i Solomona, kaže on, već su ih zasigurno izgradili kraljevi omridske dinastije iz IX veka p. n. e., znatno posle Davidove i Solomonove vladavine.
U Davidovo doba, po Finkelstejnovim rečima, Jerusalim jedva da je bio „nešto veći od običnog brdskog sela“. David je više ličio na odrpanog ambicioznog junošu sličnog Panču Vilji, a čete njegovih sledbenika bile su „otprilike 500 ljudi sa motkama, koji viču, psuju i pljuju“, a ne moćna armija u dvokolicama kakva je opisana u tekstu.
„Naravno da to nije Davidova palata“, grmi Finkelstejn na sam pomen otkrića Ejlat Mazar. „Naprotiv. Ja poštujem njen trud. Simpatična je i vrlo fina dama, ali je njeno tumačenje, kako da se izrazim, pomalo naivno.“
Sada se Finkelstejnova teorija dovodi u pitanje.
Po tragu tvrdnji Ejlat Mazar da je otkrila palatu kralja Davida, dvojica drugih arheologa otkrila su izuzetne nalaze. Trideset kilometara jugozapadno od Jerusalima, u Ejla dolini, na istom mestu koje Biblija opisuje kao poprište borbe mladog pastira Davida i Golijata, Jozef Garfinkel, profesor Hebrejskog univerziteta, tvrdi da je otkopao deo judejskog grada koji datuje upravo iz vremena Davidove vladavine.
Istovremeno u Jordanu, pedeset kilometara južno od Mrtvog mora, profesor Kalifornijskog univerziteta, San Dijego, Tomas Levi, proteklih osam godina iskopava ostatke ogromne topionice bakra u Kirbat en-Nahasu. Levi kaže da je jedan od perioda najveće proizvodnje bakra u ovoj topionici bio u X veku p. n. e. – što je, po Bibliji, doba kada su Davidovi protivnici Edomićani naseljavali ovo područje. (Međutim, naučnici kao što je Finkelstejn tvrde da se Edom pojavio tek dva veka kasnije.)
Samo postojanje velikog rudnika i topionice čitava dva veka pre perioda u kome su se, prema Finkelstejnovim pobornicima, pojavili Edomićani, ukazuje na razvijenu privrednu aktivnost tačno u vreme vladavine Davida i Solomona. „Moguće je da je ovo pripadalo Davidu i Solomonu“, kaže Levi za svoje otkriće. „Hoću da kažem, razmere ovdašnje proizvodnje metala bile su na nivou nekakve drevne države ili kraljevstva.“
Levi i Garfinkel, svoje tvrdnje potkrepljuju obiljem naučnih dokaza, među kojima su i ostaci keramike i radiokarbon datovanje koščica maslina i urmi pronađenih na ovom lokalitetu. Njihova istraživanja još traju i ukoliko se njihovi dokazi održe, možda će se pokazati da su nekadašnji stručnjaci, koji su Bibliju doživljali kao činjenično tačan izveštaj o Davidu i Solomonu, bili u pravu. Ejlat Mazar sa očitim zadovoljstvom kaže: „Ovo je kraj Finkelstejnove škole.“
Prometni autoput, ruta 38, ukršta se sa drevnim putem koji spaja Ejla dolinu i obalu Sredozemnog mora. Prema Bibliji, Filistejci su logorovali u ovoj dolini između ova dva grada, neposredno pre sudbonosnog okršaja sa Davidom.
Legendarno bojište danas je tiho i puno pšenice, ječma, stabala badema, vinograda, da ne pominjemo nekoliko autohtonih stabala terebinta (elah na hebrejskom) kojima dolina duguje svoje ime.
Ruta 38 mostićem prelazi preko Ejlaskog potoka. Tokom turističke sezone autobusi se ovde parkiraju da bi putnici mogli da siđu u dolinu, ponesu neki kamen kući i hvale se pred prijateljima da imaju kamen sa istog mesta sa kojeg je uzet onaj koji je ubio Golijata.
„Možda Golijat nikada nije postojao“, kaže Garfinkel dok vozi preko mosta do svog lokaliteta, Kirbet Kijafe.
„Priča kaže da je Golijat došao iz ogromnog grada. Prepričavanjem i maštovitim dodavanjem tokom vekova i on sam je postao ogroman. Savremeni naučnici bi želeli da Biblija bude kao Oksfordska enciklopedija. Pre 3.000 godina ljudi nisu tako zapisivali istoriju. Uveče, oko vatre, nastajale su priče kao ova o Davidu i Golijatu.“
Preuzmite android aplikaciju.
