Да ли је краљевство Давида и Соломона било величанствена империја или само сточарски градић? Одговор зависи од тога ког археолога питате.
Жена која седи на клупи у старом делу Јерусалима, округлог лица, умотана у шал на јесењој студени, гризе јабуку и проучава грађевину која јој је донела и славу и непријатност. Пошто је она археолог и пошто је ово њено откриће, она види оно што други можда не виде.
Види положај грађевине на северној стрмини древног града, која се надноси над јерусалимском долином Кедрон и замишља идеални видиковац са ког може да се сагледа краљевство. Замишља феничанске дрводеље и зидаре који су саградили грађевину у X веку п. н. е.
Замишља и Вавилонце који су је разорили четири века касније, а нарочито јој мисли окупира човек за ког сматра да је наложио градњу.
Он се звао Давид. Она је обзнанила свету да је ово највероватније грађевина која је описана у „Другој књизи Самуиловој“: „И Хирам цар Тирски посла… дрводјељу и каменара, и саградише кућу Давиду. И разумје Давид да га је Господ утврдио за цара над Израиљем, и да је узвисио царство његово ради народа својега Израиља.“
Жена се зове Ејлат Мазар. Грицкала је јабуку и посматрала, потпуно сталожено, све док се није појавио туристички водич, млади Израелац. Он је дошао у пратњи неколико туриста који су се окупили испред клупе да би осмотрили зграду. Оног тренутка кад је водич проговорио, знала је шта следи.
Туристички водич је њен бивши студент археологије. Већ је чула да он доводи туристе на ово место и говори им да ово није Давидова палата и да је читав археолошки рад у Граду Давидовом у ствари изговор израелских десничара за својатање територије и расељавање Палестинаца. Мазар скаче са клупе и жустро прилази туристичком водичу. У лице му сручује бујицу речи на хебрејском, док он трпељиво зури у њу. Затечени туристи је немо посматрају док се љутито удаљава.
„Човек стварно мора да буде јак“, мрмља она у ходу.“Као да сви хоће да ти униште оно што радиш.“ Затим додаје, јадикујући: „Зашто? Шта смо погрешно урадили?“ Археолог улази у свој аутомобил. Изгледа потресено. „Осећам се болесно због стреса“, каже она, „изгубила сам године живота.“
Нигде у свету археологија толико не личи на спортски окршај. Ејлат Мазар је један од разлога за то.
Она је 2005. године објавила да сматра да је пронашла палату краља Давида, што је звучало као да брани тврдње „старе школе“, која је већ четврт века под жестоким ударом критике, односно да је библијски опис царства које је основао Давид, а наставио Соломон, заправо историјски тачна.
Тврдње Ејлат Мазар охрабриле су оне хришћане и Јевреје широм света који заговарају дословно тумачење Старог завета. Њено наводно откриће има посебну тежину у Израелу, где је прича о Давиду и Соломону испреплетена са историјским претензијама Јевреја према библијском Циону.
Прича је позната сваком ко је читао Стари завет.
Млади пастир Давид из племена Јудејаца убија дива Голијата из непријатељског племена Филистејаца и постаје краљ Јудеје после смрти Саула. Крајем XИ века п. н. е. осваја Јерусалим, уједињава народ Јудеје са расутим племенима Израиља на северу и ствара краљевску династију коју Соломон продужава у X век п. н. е.. Међутим, иако Библија каже да су Давид и Соломон краљевство Израела уздигли у моћно и престижно царство које се протезало од Средоземног мора до реке Јордан, од Дамаска до пустиње Негев, постоји мали проблем: упркос вишедеценијским истраживањима, археолози нису пронашли ниједан чврст доказ да су Давид и Соломон уопште нешто градили.
Некада устаљену праксу да се Библија користи као археолошки водич данас многи оспоравају због ненаучног, посредног извођења закључака што је у својим радовима посебно објашњавао професор Израел Финкелстејн, дежурни „контраш“ са Универзитета у Тел Авиву, који је читаву своју каријеру посветио оповргавању таквих претпоставки.
Он и остале присталице „ниже хронологије“ тврде да већина археолошких доказа, пронађених у Израелу и око Израела, указује на то да су датуми које износе библијски стручњаци промашени за читав век.
„Соломонске“ грађевине које су библијски археолози ископали у последњих неколико деценија у Азору, Мегиду и Гезеру уопште нису подигнуте у доба Давида и Соломона, каже он, већ су их засигурно изградили краљеви омридске династије из IX века п. н. е., знатно после Давидове и Соломонове владавине.
У Давидово доба, по Финкелстејновим речима, Јерусалим једва да је био „нешто већи од обичног брдског села“. Давид је више личио на одрпаног амбициозног јуношу сличног Панчу Виљи, а чете његових следбеника биле су „отприлике 500 људи са моткама, који вичу, псују и пљују“, а не моћна армија у двоколицама каква је описана у тексту.
„Наравно да то није Давидова палата“, грми Финкелстејн на сам помен открића Ејлат Мазар. „Напротив. Ја поштујем њен труд. Симпатична је и врло фина дама, али је њено тумачење, како да се изразим, помало наивно.“
Сада се Финкелстејнова теорија доводи у питање.
По трагу тврдњи Ејлат Мазар да је открила палату краља Давида, двојица других археолога открила су изузетне налазе. Тридесет километара југозападно од Јерусалима, у Ејла долини, на истом месту које Библија описује као поприште борбе младог пастира Давида и Голијата, Јозеф Гарфинкел, професор Хебрејског универзитета, тврди да је откопао део јудејског града који датује управо из времена Давидове владавине.
Истовремено у Јордану, педесет километара јужно од Мртвог мора, професор Калифорнијског универзитета, Сан Дијего, Томас Леви, протеклих осам година ископава остатке огромне топионице бакра у Кирбат ен-Нахасу. Леви каже да је један од периода највеће производње бакра у овој топионици био у X веку п. н. е. – што је, по Библији, доба када су Давидови противници Едомићани насељавали ово подручје. (Међутим, научници као што је Финкелстејн тврде да се Едом појавио тек два века касније.)
Само постојање великог рудника и топионице читава два века пре периода у коме су се, према Финкелстејновим поборницима, појавили Едомићани, указује на развијену привредну активност тачно у време владавине Давида и Соломона. „Могуће је да је ово припадало Давиду и Соломону“, каже Леви за своје откриће. „Хоћу да кажем, размере овдашње производње метала биле су на нивоу некакве древне државе или краљевства.“
Леви и Гарфинкел, своје тврдње поткрепљују обиљем научних доказа, међу којима су и остаци керамике и радиокарбон датовање кошчица маслина и урми пронађених на овом локалитету. Њихова истраживања још трају и уколико се њихови докази одрже, можда ће се показати да су некадашњи стручњаци, који су Библију доживљали као чињенично тачан извештај о Давиду и Соломону, били у праву. Ејлат Мазар са очитим задовољством каже: „Ово је крај Финкелстејнове школе.“
Прометни аутопут, рута 38, укршта се са древним путем који спаја Ејла долину и обалу Средоземног мора. Према Библији, Филистејци су логоровали у овој долини између ова два града, непосредно пре судбоносног окршаја са Давидом.
Легендарно бојиште данас је тихо и пуно пшенице, јечма, стабала бадема, винограда, да не помињемо неколико аутохтоних стабала теребинта (елах на хебрејском) којима долина дугује своје име.
Рута 38 мостићем прелази преко Ејласког потока. Током туристичке сезоне аутобуси се овде паркирају да би путници могли да сиђу у долину, понесу неки камен кући и хвале се пред пријатељима да имају камен са истог места са којег је узет онај који је убио Голијата.
„Можда Голијат никада није постојао“, каже Гарфинкел док вози преко моста до свог локалитета, Кирбет Кијафе.
„Прича каже да је Голијат дошао из огромног града. Препричавањем и маштовитим додавањем током векова и он сам је постао огроман. Савремени научници би желели да Библија буде као Оксфордска енциклопедија. Пре 3.000 година људи нису тако записивали историју. Увече, око ватре, настајале су приче као ова о Давиду и Голијату.“
Преузмите андроид апликацију.
