Брионска декларација, заједничка изјава Џавахарлала Нехруа, Гамала Абдела Насера и Јосипа Броза Тита, лидера Индије, Египта и Југославије, јавности представљена 19. јула 1956. године, означила је утемељење Покрета несврстаних.
Пре седамдесет година, 18. и 19. јула 1956. године, на Брионима, односно на острву Ванга, одржан је састанак тројице државника чије је опредељење за самостално усмерење њихових земаља, ван блоковске поделе света, већ било познато. На састанку су усаглашена основна начела међународних односа која ће потом бити уобличена у Покрет несврстаних. У раној фази чешће су коришћени термини неангажоване или ванблоковске земље.
Брионска декларација, односно формално Заједничка изјава, потписана је у Белој вили на Великом Бриону, иако се усаглашавање и састанак тројице лидера догодио на Ванги, омиљеном летњем боравишту Јосипа Броза Тита.
У тексту је истакнуто: „Мир се не може постићи поделом, већ тежњом ка колективној сигурности у светским размерама и проширивањем области слободе, као и окончањем доминације једне земље над другом“.
Позивало се, дакле, са једне стране на деколонизацију и равноправност, а потом и на превазилажење супротности, подела и разлика, са циљем изградње света мира и солидарности.
Било је то време свеприсутног Хладног рата, због чега су осуђиване блоковска подела света, агресивност великих сила, ратови, општа нестабилност и страх од могуће употребе атомског наоружања. Ако у време када се појавило атомско оружје није било сасвим јасно какве су последице његове употребе, у другој половини педесетих свима је било јасно да су оне несагледиве.
Брионска декларација, односно Заједничка изјава, садржала је 12 тачака које су се односиле на најкрупније проблеме тадашњег света.
Истакнута је потреба разоружавања, потом се захтевало попуштање напетости и блоковске подвојености, пре свега у Европи, а затим и на Блиском и Далеком истоку.
Истакнута је подршка иницијативама за мирољубиву коегзистенцију.
Такође је позвано на пријем Народне Републике Кине у Уједињене нације, уместо дотадашњег представника, како се тада говорило, националистичке Кине, односно Тајвана.
Подржана је антиколонијална борба у Алжиру, која је тада била у пуном јеку.
Брионска декларација, односно Заједничка изјава, била је према томе иницијални текст и платформа која је, ослањајући се на начела претходно прокламована током Конференције азијских и афричких земаља у Бандунгу, поставила основе за каснији Покрет несврстаних, што је коначно уобличено Првом конференцијом одржаном септембра 1961. године у Београду.
Убрзо потом, заједничкој изјави тројице лидера прикључили су се Кваме Нкрумах, лидер Гане, и Ахмед Сукарно, председник Индонезије.
Питање које се тада наметало као глобални проблем била је оријентација нових, деколонизованих земаља, суочених са притиском великих сила, блоковском поделом света, идеолошким супротностима и сукобљеним друштвено-политичким системима.
И Вашингтон и Москва настојали су да новоослобођене земље привуку у своју орбиту комбинацијом различитих утицаја и иницијатива, од привлачних понуда до претњи и звецкања оружјем.
Истина, и Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез снажно су помагали процес деколонизације, на незадовољство старих колонијалних метропола, европских земаља које су после Другог светског рата биле принуђене да се одрекну кључних ваневропских поседа.
Као алтернатива појавила се идеја неутралности и немешања. Пример таквог правца била је Индија.
Индија је постепено прихватана као регионални узор. У Азији су се новоослобођене земље у почетку усмериле на међусобну политичку и привредну сарадњу. Конференција у Бандунгу, априла 1955. године, била је израз таквих уверења.
Сличност у погледима на међународне односе успостављена је приликом путовања Јосипа Броза Тита у Индију и Бурму, чиме су остварени први темељнији контакти са властима у Њу Делхију.
Већ приликом обраћања у Ријеци 11. фебруара 1955. године, одмах по повратку из Азије, председник Тито је поменуо потребу да се земље које имају приближне погледе на међународне проблеме зближе и уједине напоре ради сопственог развоја, али и неговања политике мира и сарадње.
Од тада је посвећеност званичног Београда деколонизованим земљама постала очигледна.
Југославија, и сама израсла из тешке ослободилачке борбе, осећала је симпатије за ослободилачке тежње колонизованих народа.
Размене мишљења настављене су и приликом прве званичне посете Нехруа Југославији, од 30. јуна до 7. јула 1955. године.
Исто тако, односи на сличним основама неговани су са Египтом, Етиопијом и другим земљама.
Јосип Броз Тито боравио је у посети Етиопији децембра 1955. године, а одмах потом и у Египту током децембра 1955. и јануара 1956. године.
Важну улогу имаће и касније посете земљама Азије и Африке 1958/1959. године. Јосип Броз Тито је тада посетио Индонезију, Бурму, данашњи Мјанмар, Индију, Цејлон, данашњу Шри Ланку, Етиопију, Судан и Египат, који се тада формално звао Уједињена Арапска Република.
У Југославији је августа 1959. године боравио Хајле Селасије, цар Етиопије, земље која је у време деколонизације Африке имала посебну улогу као симбол слободе.
Марка и априла 1961. године уследило је путовање Јосипа Броза Тита бродом „Галеб“ дуж западне обале Африке и Гвинејског залива, односно посете низу новоослобођених земаља.
Посетио је тада Нкрумахову Гану, Того на чијем челу се налазио Силванус Олимпио, Либерију, Гвинеју коју је водио Секу Туре, а потом и Мали. Путовање је завршено посетама Мароку, Тунису и Египту, односно Уједињеној Арапској Републици.
Тито и Насер састали су се чак 23 пута. Први пут 5. фебруара 1955. године, када се председник Тито бродом „Галеб“ враћао из посете Индији и Бурми. Последњи пут сусрели су се фебруара 1970. године у Асуану. Септембра исте године Насер је преминуо.
Београдској конференцији претходио је сусрет и заједничко обраћање лидера пет земаља – Индије, Индонезије, Египта, Гане и Југославије – током XV заседања Генералне скупштине УН крајем 1960. године у Њујорку.
Потом је септембра 1961. године у Београду одржана Прва конференција несврстаних.
Више од 600.000 Британаца незапослено због проблема са гојазношћу
Преузмите андроид апликацију.
