Svakako najomiljenija teza koju nameću pseudoistoričari jeste ona po kojoj se Srbi nisu doselili na Balkansko poluostrvo, već su tu nekakav autohtoni narod (kao da takvi narodi uopšte i postoje). Zbog toga se, neretko, ova paranaučna grupacija naziva i autohonistima ili čak autohtonističkom školom, iako njihove teze sa naukom i prosvetom nemaju nikakve veze.
U svojim nenaučnim nastojanjima da dokažu da su Srbi milenijumima na Balkanu (i ostatku sveta), oštrica njihovog tupog mača usmerena je ponajviše na čoveku koji je mrtav već više od jednog milenijuma!
Glavna meta njihove apsurdne mržnje je vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit (913—959), i njegovo delo poznato pod imenom O upravljanju carstvom.
Ovo delo predstavlja prvorazredni izvor za istoriju Južnih Slovena, i uistinu je ključno kada se govori o doseljavanju Srba na Balkan.. Na grčkom je poznato kao Πρὸς τὸν ἴδιον υἱὸν Ρωμανόν – za mog sina Romana.
Ovaj spis je napisan kao didaktičko delo, odnosno svojevrstan priručnik, i treba znati da nije pisano za širu javnost, već je u pitanju zbirka znanja i saveta koji bi trebalo da koriste njegovom nasledniku Romanu kada on bude vladao kao car.
Najveći značaj ovog Porfirogenitovog spisa leži u činjenici da je vizantijski car—pisac upotrebio i veći broj izgubljenih dela, ali i usmena svedočanstva, izveštaje sa terena svojih poslanika, konsultovana je i mahom danas izgubljena carska kancelarija i njena dokumenta, tadašnji arhivski spisi i dela drugih istoričara koja su do danas ostala izgubljena.
Osmanska najezda, brojni unutrašnji sukobi, ali i zub vremena, učinili su da je izvestan broj antičkih i srednjovekovnih dela zanavek izgubljen, pa nije uvek lako znati ni dokučiti izvore koje je neki srednjovekovni autor koristio.
Zbog toga su i mnogi istoričari, uključujući i neke na našim prostorima, u prvom redu pokojni Tibor Živković, tragali za mogućim izvorima Konstantina Porfirogenita, posebno kada je reč o doseljavanju Srba.
Naravno, budući da pseudoistoričari ne znaju metodologiju istorijske nauke, te da im baratanje jezicima izvora, ali i proučavanje istih nije jača strana, onu pokušavaju da dezavuišu ili moderno rečeno spinuju javnost pričom o tome da je ovo rukopis nastao u naravno, njima najmrskijem Vatikanu.
Dakako, naučna istina je drugačija. Pseudonaučnici namerno prenebregavaju činjenicu da su stara dela, posebno ona iz antike i srednjeg veka, u dobroj meri izgubljena, da je malo njih sačuvano u originalima, te da su prepisi nešto što je sasvim uobičajeno kada su u pitanju srednjovekovni rukopisi i knjige.
Najstariji rukopis ovog dela je na grčkom i nastao je u XI veku u Vizantiji, kada nema Vatikana i kada ni Rimu ni Carigradu svakako ništa nije značilo da falsifikuju nekakvu pravu istoriju Srba.
No, takva objašnjenja nisu ni jasna ni potrebna pseudoistoričarima. Oni svoje dokaze ne crpe iz izvora, već se služe veštim domišljanjem, konstrukcijom, a o kritici istorijskih izvora ne znaju ništa.
Njima nisu poznati ni arheološki materijali o slovenskim nekropolama, a još manje znaju nešto o pisanim izvorima. Jer da znaju, videli bi iz njih da su Sloveni tokom šestog i početkom sedmog veka imali niz pljačkaških upada na Balkansko poluostrvo, a bili su stacionirani i u Podunavlju.
Deo Slovena je po prvi put prezimio na desnoj obali Dunava 550—551. godine, i to je njihovo prvo zadržavanje na Balkanu.
Prema arheološkim podacima, pak, glavno kretanje je bilo uz Srednji Dunav. Sloveni su potom bili pod državom Avara, a njenim raspadom, počeli su polako da migriraju na Balkan. U srednjoj Evropi boravili su Panonski Sloveni, a započeto je i naseljavanje istočnoalpskog prostora. Migriraju i drugi Sloveni, i postoje podaci o njihovom naseljavanju sve do srednje Grčke.
Konačno, kao deo velikih migratornih procesa Slovena, ali i drugih naroda ranog srednjeg veka, Srbi naseljavaju Balkan, dolaskom iz Bele Srbije oko 629—632. godine kako je pretpostavljao Tibor Živković.
Srbi, koji naseljavaju prostor oko Labe, za šta postoje nesigurne naznake i kod nekih franačkih izvora, preko Panonije dolaze na Balkan gde počinje istorija srpskog naroda kako je znamo i kako svedoče izvori, a ne mašta i zlonamernost pseudoistoričara.
Autor: Prof. dr Boris Stojkovski
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Borisa Stojkovskog možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
