Ове две године пандемије корона вируса (COVID-19) дале су додатан замах и крила различитим теоретичарима завере, псеудонаучницима, антиваксерима, равноземљашима и разним другим врло опскурним појавама.
Превасходно, они су своје деловање усмерили на интернет и друштвене мреже, у намери да оспоре достигнућа медицинске науке, те да, суштински, угрозе и људско здравље. То се добро види и у нашој земљи где, упркос изузетно брзој, ефикасној организацији вакцинације, те доступности свих вакцина, многи одбијају да користе овај цивилизацијски напредак дајући за то најбесмисленија оправдања и падајући неретко у најчудније теорије о њиховој штетности.
Историчари се са оваквим појавама на свом научном терену сусрећу свакодневно.
Псеудоисторичари, често називани аутохтонисити, новоромантичари, окупљају се око тезе Срби народ најстарији, те бомбардују интернет сомнабулним и крајње бесмисленим тезама, по којима су Срби народ стар више хиљада година, а докази које узимају за то су тек потпуно неразумни и нелогични.
Једна од омиљених наука, којом псеудонаучници воле да се играју јесте и генетика.
Но, као што не познају филологију, историју, археологију, понајмање су компетентни да се баве медицином, односно генетиком. У том контексту ове естрадне појаве које себе називају познаваоцима праве историје одређују путем ДНК или хаплогрупа колико хиљада година су Срби стари и који су све делови космоса припадали Србима у давној прошлости. Иако је познато да хаплогрупе ни на који начин не могу да одреде националност, те да се и оне саме гранају на више подграна, псеудоисторичарима то нимало не смета да измишљају некаква генетска истраживања по којима су баш Срби најстарији народ на свету.
Један од идола псеудонаучника Рус Анатолиј Кљосов одавно је од стране руских генетичара (и науке уопште) означен као шарлатан и његове теорије су одбачене као сасвим ирелевантне, па и без икаквог смисла и утемељења.
Генетичка генеалогија не може да утврди који је народ најстарији, већ донекле може да помогне да се утврде неке чињенице везане за миграције, мешања становништва, али проналажење неких далеких предака те повезивање по основу нације ДНК анализом је апсолутно немогуће.
У озбиљној историографији никада није вођено такмичење који је народ најстарији, нити се таквоме чему икада поклањала пажња.
Исто тако, ДНК анализа је коришћена и користи се приликом одређивања старости те евентуалне повезаности земних остатака. Тако је вршена зарад утврђивања прецизнијег идентитета моштију деспота Стефана Лазаревића (поређењем са моштима кнеза Лазара утврђено је генетско поклапање) или Ричарда III 2012. године у Великој Британији.
На једном оваквом нивоу могуће је утврдити нечији идентитет или приближити неке претпоставке о могућим родбинским везама, али трагати за најстаријим народима преко генетике је научно неутемељено и без икакве основе.
Народи и нације су категорије које су настајале временом.
Етногенеза било ког народа, или било које модерне нације, без обзира на њену историју је врло компликовано питање. Да би се разумео настанак народа, нација, па пре њих и етничких идентитета ранијег доба, осим доброг познавања историје, треба и разумевање компликованих политичких и друштвених околности.
Псеудоисторичари ниједно од та знања немају, имају само своје теорије којима највише штете наносе управо богатој српској историји, вредној српској култури и идентитету. Народ који је дао Светог Саву, Николу Теслу, Пупина, Миланковића или пак Јефимију, Исидору Секулић, Милену Павловић Барили или Милеву Ајнштајн има много знаменитих људи и много великих момената у свим аспектима своје историје. Псеудоисторијске тезе нам нису нимало потребне и треба их сасвим игнорисати као дело некомпетентних људи.
Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Бориса Стојковског можете прочитати овде:
Boris Stojkovski: Ilarion Ruvarac i rađanje kritičke srpske istoriografije
Преузмите андроид апликацију.
