Почетна > Блог
Блог Србија

Борис Стојковски: Први септембар – Дан Града Суботице

Слободни краљевски градови су у средњовековној Угарској и Хабзбуршкој монархији имали посебан статус.
Фото: Градске инфо
Били су подређени директно владару, а имали су низ привилегија: могли су да зидовима опасати своје насеље, нови досељеници су добијали грађанско право, могли су бирати својег жупника (пароха), грађани су могли да слободно састављају тестаменте, а постојао је и низ царинских и других економских привилегија.

На подручју данашње Војводине постојала су три значајна слободна краљевска града: Нови Сад, који је овај статус добио 1748. године, док је наредне слободни краљевски град постао и Сомбор. На крају, слободни краљевски град у Хабзбуршкој монархији постала је и Суботица.

Готово три године су становници Сент Марије у Бечу образлагали потребу да се њихов град уздигне у виши ранг.

Важну улогу је у овим дугим преговорима  имао и градски судија Петар Јозић. Коначно, утврђена је откупнина од 266. 666 форинти и 40 крајцара која је требало да буде исплаћена у року од шест година, а град је био дужан да плаћа и посебан краљевски порез.

Привилегија је донета у Бечу 22. јануара 1779. године и њоме је дотадашња привилегована коморска варош Сент Марија добила име Maria Theresiopolis (Марија Терезиопољ) и постала слободан, краљевски и привилеговани град. Име је понела по царици и краљици Марији Терезији у чије доба је и стечен овај статус, а још раније је и суботичка римокатоличка црква, данашња катедрала Суботичке бискупије, била посвећена је Светој Терезији Авилској, по којој је царица носила име и која је била и једна од њених омиљених светитељки.

Повеља је први пут објављена јавним читањем пред Градским већем, Изабраном општином и народом окупљеним у великом броју 22. маја, затим и на свечаности елибертације 1. септембра 1779. године. Због ове чињенице 1. септембар се обележава као Дан Града Суботице.

Суботица је тако ушла у ред слободних краљевских градова и имала је све привилегије једнако као и други градови овог ранга.

Ушла је и у четврти сталеж са правом заседања и гласа, те се од 1779. године и Суботица укључила у сва следећа заседања Сабора на којима се доносе закони царства. Град је добио низ финансијских повластица. Од сада могао је да убира и порезе на крчме, кланице, као и дажбине на печење ракије и цигала, те спремања пива. Такса коју су Јевреји плаћали, као и друго некатоличко становништво (такса толеранције) се такође од сада плаћала граду.

Град је добио и пустаре Чантавир, Верушић, Томпа, Лудош, Зобнатица, Нађфењ (данашњи Стари Жедник), Вантелек (Павловац), Ђурђин, Бајмок, Таванкут, Шебешић и Келебија, као и потоке Јесеновац и Киреш и језеро Палић. Данас су ово све насеља и села у околини Суботице, а нека попут Томпе се налазе у Мађарској. Суботица еј имала право избора Магистрата и градског судије, право одржавања вашара и друга права и привилегије који су допринели развоју града.

Хабзбуршка монархија је у ово време строга римокатоличка држава. Одредбе оваквог светоназора су присутне и у Дипломи слободног краљевског града Суботице.

Град је, наиме, имао да насели занатлије искључиво римокатоличке вероисповести, док је за православне Србе важила једна посве другачија одредба. Наиме, грчко—несједињени, како су православни називани добили су потврду својих привилегија из 1690. године, али нису имали статус грађана.

Оваква диплома одраз је феудалног устројства Хабзбуршке монархије и многе од ових привилегија су престале да постоје након нестанка феудализма 1848. године, али је назив слободног краљевског града наставио да се користи и након тога, чак и у доба Краљевине СХС, односно Југославије, иако тек тада није имао никакав фактички ни практичан значај.

Но, чињеница је да је проглашење слободног краљевског града Марија Терезиопоља, односно Суботице, дао огроман замах развоју града и његовој трансформацији из коморске вароши у једну праву средњоевропску урбану целину.

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

 

Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.

 

Претходни ауторски текст Бориса Стојковског можете прочитати овде:

Boris Stojkovski: Zloupotreba i pseudonauka – dva najveća izazova istraživača

Преузмите андроид апликацију.