Ове године, 23. октобра, мађарски народ и држава Мађарска обележили су 65 година од револуције 1956. године када је дошло до првог великог покрета у источноевропским земљама против комунистичке диктатуре.
Велики број људи се сакупио на раскрсници два будимпештанска булевара—Бајчи Жилинског и Андраши. Премијер Виктор Орбан одржао је надахнут говор у коме је подсетио на страдање устаника из 1956. године од комуниста, али и подсетио на прославу 50 година револуције 2006. године.
Тада је дошло до великих немира у Будимпешти, а полиција, инструисана од тадашње социјалистичке владе премијера Ференца Ђурчања (једног од вођа данашње опозиције), насилно се и сурово обрачунавала са народом. Писац ових редова је у то време боравио у главном граду Мађарске, када су и неке метро станице биле затворене, а насиље се ширило свим великим и значајнијим трговима Будимпеште. Деловало је да се понавља 1956. година.
Након Стаљинове смрти 5. марта 1953. године, 4. јула уместо Маћаша Ракошија на власт је дошао Имре Нађ.
Он је имао реформистички програм унутар мађарских комуниста, залажући се за напуштање совјетског модела развоја земље. Посебно се истицала жеља за реформом рада државне безбедности, те положаја сељаштва.
Нађ је смењен две године доцније, али већ 1956. година је донела многе промене. Насер је објавио национализацију Суецког канала, Тито и Хрушчов су потписали Београдску декларацију а Мађарска радничка партија је сматрала да су корените промене неопходне овој земљи.
Противници режима, махом писци, окупљали су се око Петефи кружока, и револуционарно врење је било све веће.
Југославија и Мађарска су 12. октобра 1956. године дигли своје односе на ниво амбасада, а наредног дана Имре Нађ је враћен у партију. Али упркос овом и другим покушајима, точак револуције се није више могао зауставити.
Студенти Техничког факултета у Сегедину су 22. октобра истакли своје захтеве: да Имре Нађ стане на чело државе, повратак старог Кошутовог грба као државног симбола Мађарске, одлазак совјетских трупа и друго.
Наредног, 23. октобра, преко 200 000 људи је изашло у Будимпешти на демонстрације. Иако су први захтеви били умеренији, убрзо се појавило много антисовјетских парола, симбол побуне била је пробушена мађарска застава, са које је изрезан комунистички грб.
Президијум ЦК КПСС је прихватио предлог Хрушчова и исте ноћи совјетске трупе су запоселе кључна места у Будимпешти и отпочео је обрачун са народом у коме су на хиљаде људи погинули и рањени.
Наоружани устаници, пак, почели су обрачун са члановима службе државне безбедности. Дошло је до промена у Влади, 25. октобра на њено чело дошао је Име Нађ, а за Генералног секретара Партије именован је Јанош Кадар.
Улични сукоби су престали 30. октобра, када је најављено увођење вишестраначја. Кардинал Јожеф Миндсенти, након више година строгог притвора, пуштен је на слободу. Нађ је 1. новембра објавио да Мађарска иступа из Варшавског уговора, али игре великих сила нису ишле на руку мађарским револуционарима.
Наиме, 2. новембра 1956. године Генерална скупштина УН је прихватила предлог САД и дошло је до прекида ватре између Египта и Израела. Совјетски савез је ово подржао и добио одрешене руке у Мађарској, иако су западне силе подржавале, декларативно, промене у овој земљи.
Јанош Кадар је отишао у Солнок и објавио формирање нове владе. Совјетске трупе су гушиле контрареволуцију, сурово се обрачунавајући са оним што су од почетка називали контрареволуцијом. Имре Нађ се склонио у амбасаду Југославије 4. новембра, а кардинал Миндсенти у америчку амбасаду где је боравио 15 година. Овај потоњи је по договору мађарске владе и Ватикана 1971. могао да оде у Беч где је и умро 1974. године.
Имре Нађ је из југословенске амбасаде изашао 22. новембра, и, упркос гаранцијама да му се ништа неће десити, ухапшен је и две године доцније осуђен на смрт.
Када је Мађарска 1989. године срушила комунизам, посмртни остаци Имреа Нађа пренети су на Трг хероја где и данас почивају. Током сукоба погинуло је 2500 људи, а око 20 000 је рањено. До 1959. године осуђено је 22 000, а чак против 35 000 су вођене истраге због учешћа у овој демократској револуцији.
Испрва око 20 000 људи је побегло у Југославију и одатле ка земљама запада, а до шездесетих година око 150 000 Мађара, са великим бројем интелектуалаца на челу, емигрирало је из Мађарске.
Речима премијера Орбана, 65 година касније, Мађарска данас чува слободу, јединство и независност, јер су се за то борили и желели и устаници 1956. године.
Аутор: Борис Стојковски
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Бориса Стојковског можете прочитати овде.
Преузмите андроид апликацију.
