Ove godine 20. marta gotovo tri stotine miliona ljudi, a pre svega u Iranu, obeležiće novu godinu, odnosno prvi dan proleća.
Ovaj praznik se naziva novi dan, persijski Noruz, što je i zvanično ime ovog važnog dana.
Poreklo praznika još uvek nije sasvim razjašnjeno, mada se smatra da se svetkuje gotovo 4500 godina, pošto postoje mišljenja da se sličan praznik obeležavao u Vavilonu oko 2500. godine pre nove ere. Neka mišljenja, pak, idu u smeru da je ovou osnovi bio zoroastrijanski praznik, ali u Avestama, svetim knjigama ove religije nema ni pomena ovakvog praznika.
No, prve poznate proslave noruza, odnosno nove godine, mogu se pratiti od doba vladavine dinastije Ahemenida (VI—IV vek pre nove ere). Vavilonski izvori, kao i arheološka svedočanstva u samom Persepolisu, negdašnjem centru starog Persijskog carstva Ahemenida, prikazuju vladare kako na svečanom balkonu sede i primaju darove od predstavnika raznih naroda i država, od jonske Grčke pa sve do Indije. Svetkovina početka proleća obeležavana je u predislamsko doba i u doba Parćana, kao i u sasanidskoj Persiji, sve do 642. godine.
U prva dva veka islamske vladavine nad Persijom noruz se nije ozbiljno proslavljao.
No, kada je na vlast došla dinastija Abasida, halife su odlučile da obnove svetkovinu, kako bi kroz poklone stranih delegacija uvećavali svoje prihode. No, zrelo doba Abasida, kao i period kada su delovima Irana vladali Samanidi (period 819—999. godine) kao i uprava dinastije Bujida u Horasanu noruz su učinili izuzetno popularnim praznikom. Ovaj praznik se potom širio i na Avganistan gde su do 1186. godine vladali Gaznavidi. Mongolskom najezdom kojom je srušen Bagdad 1258. godine opalo je i interesovanje za ovaj veliki praznik.
Obnova je usledila u vreme dinastije Safavida, koja je u Persiju uvela na velika vrata šiitski islam, i novogodišnji običaji su se tada pomešali sa islamskim i dobili su muslimanski verski pečat. Vrlo brzo noruz je postao i verski praznik, iako se i dalje obeležavao na prvi dan proleća, čime je njegov smisao sačuvan ali sa novim religijskim duhom.
Uprkos presudnom uticaju islama, iranska nova godina je nastavila da se proslavlja i u svim onim religijama koje su postojale i postoje na tlu Irana.
Stoga, nije čudno što se na iranskim novogodišnjim trpezama (koje se nazivaju sofre) nalazi uvek sveta knjiga, bilo da je to Kur’an (najčešće, pošto je islam dominatan u zemljama gde se slavi noruz), Biblija, Tora ili pominjana Avesta.
Kao i za svaku novu godinu i ova iranska ima svoje običaje. Najizrazitiji je postavljanje posebne trpeze, odnosno sofre. Ona se naziva haft sin što u prevodu znači sedam sin, odnosno slova s. Ona se u svakoj porodici postavlja jedan sat pre dolaska nove godine i ne sklanja tokom trinaest prazničnih dana.
Nju čini sedam stvari koje počinju na slovo s, pošto se i sedmica smatra svetim brojem i u iranskoj tradiciji:
- sabze (novogodišnje zelenilo, trava) je simbol plodnosti i sreće;
- sib (jabuka), simbol života;
- samanu (vrsta alve koja se pravi od kuvanih pšeničnih klica), simbol rasta vegetacije i hleba nasušnog koji dobijamo od Boga;
- sir (beli luk), simbol zdravlja;
- serke (sirće), simbol sreće;
- senđed (vrsta voća) zaštita od raznih nesreća i uboda otrovnih životinja;
- somak, vrsta začina
Osim toga na prazničnu trpezu za noruz se stavljaju i Kur’an, kao i ogledalo (simbolizuje pravdu i istinitost), voda (čistoća), zlatna ribica (čista i dozvoljena hrana), sveća (simboliše dug život), med (označava zdravlje i krepkost tela), zatim hleb i metalni novac (simbol bogatstva i izobilja) i ofarbano jaje, koje se u trenutku dolaska nove godine zavrti na ogledalu i tako se simbolično prikaže kruženje Zemlje i odlazak stare godine.
Postoji niz drugih običaja, a osim Irana, ovaj praznik se proslavlja i u drugim zemljama.
U Turkmenistanu je nacionalni praznik, a u Uzbekistanu je postao čak i dan nezavisnosti. Obeležava se i u Turskoj, Azerbejdžanu, Avganistanu i drugde. Od starog veka, preko različitih epoha od dolaska islama do danas, noruz je prepoznatljiv deo identiteta kako Iranaca, tako i mnogih drugih naroda koji prvim danima proleća obeležavaju novu godinu.
Autor: Prof. dr Boris Stojkovski
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Borisa Stojkovskog možete pročitati ovde:
Boris Stojkovski: O Redu Svetog Karla u Monaku i ordenu Velikog krsta
Preuzmite android aplikaciju.
