Potpisivanjem konačnog mirovnog ugovor za BiH u Jelisejskoj palati u Parizu, 14. decembra 1995. godine, završeni su ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i prva faza Rata za jugoslovensko nasleđe. Pored predstavnika tri naroda, potpis na dokument su stavili i predstavnici Kontakt grupe: Bil Klinton, Helmut Kol, Žak Širak, Viktor Černomidin i Felipe Gonzalez.
Na sveopšte iznenađenje, Slobodan Milošević je, barem nakratko, postao prihvatljiv, da ne kažem poželjan, partner i saradnik za Klintonovu administraciju, ali neku drugu sliku o njegovoj ulozi u vojnoj bazi Rajt-Peterson dao je beogradski otpravnik poslova u američkoj ambasadi, Rudolf V. Perina, koji je takođe bio deo pregovaračkog tima SAD u Dejtonu.
On je nekoliko godina kasnije rekao: Milošević je mogao da pristane na uslove Dejtonskog sporazuma jer zapravo nije bio srpski nacionalista. Nije mu toliko stalo do Srba, koliko do sebe i vlasti. Mislio je da će pomaganjem u sklapanju sporazuma u Dejtonu biti zaboravljeni njegovi prošli postupci i da će dobiti legitimitet i poštovanje. Ali, pogrešio je. Kosovo je još uvek bilo nenamireno i to će se pokazati kao njegov pad.
Perina je bio u pravu. Pitanje Kosova i Metohije je tek dolazilo do izražaja. Već tokom 1994. godine formirana je tzv. Oslobodilačka vojska Kosova (Ushtria Çlirimtare e Kosovës ili UÇK), koja se, u početku, nalazila na CIA listi terorističkih organizacija da bi vremenom bila prepoznata kao kredibilan partner u očima svojih zapadnih partnera, a u prvom redu esencijalnih političkih činilaca Klintonove druge administracije.
Vođa ove paramilitarne organizacije je bio Adem Jašari, sve do svoje smrti 1998. godine. Cilj delovanja oružanih grupa jeste bio slabljenje centralnih beogradskih vlasti na Kosovu i Metohiji, uznemiravanje lokalnog stanovništva putem otmica, iznuda, proterivanja i, naposletku, brutalna ubistva. Prvi napadi kreću krajem 1995. i početkom 1996. godine. Do leta 1998. godine izvršeno je ukupno 1.845 oružana napada na institucije SR Jugoslavije, nealbansko i nelojalno albansko stanovništvo na Kosovu i Metohiji. Glavni centar organizacije se nalazio u Orahovcu.
Na marginama konferencije, pred samo potpisivanje, Ričard Holbruk je pokušao sa Miloševićem da ostvari komunikaciju po pitanju Kosova i Metohije. Milošević je ljutito reagovao i uz psovku odgovorio da je Kosovo unutrašnje pitanje SR Jugoslavije i Republike Srbije i da o tome nema šta da se razgovara.
Međutim, oružane akcije tzv. OVK su veoma brzo demantovale Miloševića i kroz svega nekoliko meseci Kosovo je putem medijskih kanala postalo centar svih političkih zbivanja u Evropi i svetu.
U međuvremenu, srpsko-američki diplomatski odnosi se tokom 1996. godine svode na igranje šaha po pitanju ukidanja sankcija i međunarodnog priznanja SR Jugoslavije. Uvođenje sankcija SR Jugoslaviji, prema mišljenju američkog državnog podsekretara, diplomate i pravnika Stjuarta Ajzenštata, višestruko se isplatilo.
Od Prvog svetskog rata do 1996. godine SAD su 115 puta uvodile sankcije, a UN svega osam puta. On, doduše, navodi da one nisu uvek delotvorne, ali po pitanju SR Jugoslavije, njegova ocena je da je primena bila više nego uspešna.
Važno je spomenuti da je pred kraj svog mandata u Beloj kući čak i državni sekretar Bejker bio skeptičan prema delovanju sankcija, pa je između ostalog još u tom momentu spomenuo mogućnost vojne intervencije protiv Miloševića, da bi svoju potonju izjavu ublažio predlogom da se na Milenijumskoj sednici UN izbaci jugoslovenska misija sa Ist Rivera i ne prizna nova SR Jugoslavija, što na sreću, u tom momentu, nije usvojeno.
Uvedene sankcije prema SR Jugoslaviji se početkom novembra 1996. godine ukidaju izglasavanjem Rezolucije Saveta bezbednosti UN br. 1074, uz klauzulu da rukovodstvo savezne države učini napredak na Kosovu i Metohiji, da se ostvari saradnja sa Haškim tribunalom, kao i da se reše pitanja državnog nasleđa sa ostalim jugoslovenskim republikama.
SR Jugoslaviji je ponovo dozvoljeno učešće na svim sportskim smotrama, kao i na Olimpijskim igrama, koje su 1996. godine održane u Atlanti, u SAD.
Oružani sukobi na Kosovu i Metohiji su bili sve učestaliji, dok međunarodna zajednica provodi čitavu 1997. godinu osmatrajući situaciju. Na razgovorima vođenim između srpske i albanske strane u proleće 1997. godine u Njujorku, Amerikanci jasno stavljaju do znanja Albancima da su minuli događaji u Albaniji, koji umalo nisu doveli do građanskog rata, zbog neodgovornosti Salija Beriše, jasan pokazatelj da Albanci neće i ne mogu dobiti drugu državu na Balkanu.
Kosovski Albanci su Kosovo videli kao Pijemont koji će da ujedini sve Albance u jednu državu, a Jašari se u tom trenutku uživeo u ulogu Garibaldija. Krajem februara 1998. godine u Beograd dolazi specijalni izaslanik SAD za Balkan, Robert Gelbart.
Prilikom svoje posete, 23. februara 1998. godine, izjavio da je tzv. OVK ništa drugo do obična teroristička organizacija, ali gotovo u isto vreme upozorava Miloševića da bi NATO mogao da upotrebi silu protiv Srbije zbog brutalnosti srpskih bezbednosnih snaga na terenu.
U maju je i sam insistirao, tokom svojih brifinga u Beloj kući, na bombardovanju Beograda, ali predlog je više puta odlučno odbacivao Klintonov savetnik za nacionalnu bezbednost, Sendi Berger. Razlog za ovakav Gelbartov stav jeste sitaucija na terenu koja se zaoštrava, otprilike tokom njegovog boravka u Beogradu, kada dolazi do ozbiljnog okršaja srpske policije i terorista u Likošanu i Donjem Prekazu. Tom prilikom gine Adem Jašari sa svojih 58 članova porodice, koji su takođe pružali oružani otpor.
Budući da je u Velikoj Britaniji došla na vlast Laburistička stranka, posle 18 godina, i da je Toni Bler postao novi premijer, kriza na Kosovu i Metohiji se internacionalizuje na insistiranje ministra spoljnih poslova Velike Britanije, Robina Kuka.
Pošto je brutalnost britanskih snaga bezbednosti prema Ircima prestala primirjem, 19. jula 1997. godine, koja su predstavljala unutrašnji problem britanske krune, ministar Kuk je procenio da ”prekomerna upotreba sile” srpske policije zavređuje međunarodnu pažnju javnosti i političara jer su okršaji sa IRA-om ”bili u skladu sa pravilima i propisima OEBS-a”.
Ministri spoljnih poslova Kontakt grupe, zajedno sa predstavnicima Evropske komisije i Kancelarije visokog predstavnika su se sastali 9. marta 1998. godine u Londonu, nakon insistiranja anglo-američke osovine Olbrajt-Kuk.
Na ovom sastanku su verbalno osuđene terorističke akcije Jašarijeve grupe, ali isto tako napomenuto je da je međunarodnoj zajednici već poznat ”srpski scenario” koji je primenjivan u ratovima u Hrvatskoj i Bosni, kao i da međunarodna zajednica neće dozvoliti novo krvoproliće, ovoga puta u režiji srpske policije.
Oni insistiraju na slanju ”nezavisne grupe forenzičara” (kao kasnije u Račku), koja će dati zaključke na osnovu analize koju budu uradili. Osim toga, specijalna policija imala je rok od deset dana da se povuče sa teritorije južne srpske pokrajine.
U međuvremenu, napadi terorista nastavljaju da se ponavljaju pojačanim intezitetom jer je smrt Jašarija snažno odjeknula među Albancima i svoju sudbinu su počeli da poistovećuju sa škotskim narodom i Vilijamom Volasom, čija borba za slobodu je tih dana holivudski ekranizovana, te su odlazeći u bioskope, albanski iredentisti stalno tokom projekcije filma uzvikivali ”Adem Jašari”.
Pravo je čudo da albanski lobi u SAD nije ponudio Mel Gibsonu ulogu u nekom ”oslobodilačkom, albanskom filmu”, gde bi glumio stradanje Jašarija. Ubrzo je nastupila i reakcija srpskog MUP-a u Glođanu, koja je i medijski propraćena, uz demonstraciju dokaza – oružja oduzetog teroristima, gde je poslata jasna poruka da će svaki dalji napad biti momentalno eliminisan.
Pritisci međunarodne zajednice su konstantni, te u skladu sa time Narodna skupština Republike Srbije zakazuje referendum za 23. april 1998. godine. Referendumsko pitanje je glasilo: Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji? Ukupna izlaznost je bila 73.05%, a protiv dolaska strane misije u pokrajinu se izjasnilo 94.73% građana.
Svima je jasan bio Miloševićev potez, kao i da je referendum bio pucanj u prazno. Njegova ”paravan doktrina”, koju je neuspešno sprovodio, davala je parcijalne rezultate, isključivo kod glasačkog tela, ali ne i u stvarnoj politici. Oslanjao se na pomoć političkih i pravnih eksperata, koji su vrlo često služili za kupovinu vremena, da bi na kraju Milošević presekao sam stvari i obično ih sproveo na način koji je isključivo njemu odgovarao.
Od 1996. godine u politici SR Jugoslavije i Republike Crne Gore politička ličnost Mila Đukanovića dobija bitno mesto, naročito u Sjedinjenim Američkim Državama.
Mladi i perspektivni crnogorski kadar postaje interesantan Klintonovom kabinetu, te u nekoliko navrata gostuje u Vašingtonu, postavljajući se kao ”glas razuma”, koji gravitira ka Zapadu, koji nastoji da usmeri, ako ne celu državu, onda barem svoju ”cetinjsku republiku” u tom pravcu.
Svojim nesumnjivim političkim šarmom i razvijenom socijalnom inteligencijom zavređuje pažnju najznačajnijih političkih činilaca u SAD, te se susreće sa američkim predsednikom Klintonom i državnom sekretarkom Olbrajt.
U momentu održavanja referenduma 23. aprila 1998. godine, nalazio se u poseti Vašingtonu, te je na postavljeno pitanje od strane medija (Tanjug) odgovorio da je u pitanju pogrešan potez i da bi bilo bolje za Slobodana Miloševića da preuzme odgovornost za rešavanja Kosovskog pitanja, umesto što tu odgovornost želi da podeli sa građanima Srbije.
Za to vreme, u periodu od meseca februara te sve do jula 1998. godine, traju tajni pregovori između predstavnika Sjedinjenih Američkih Država i Savezne Republike Jugoslavije.
Ti razgovori vođeni između dve delegacije se mogu podeliti u suštini na dve faze: pravno-političku i vojno-tehničku.
Pravno-političku fazu vodili su prof. dr Vladan Kutlešić, ekspert za oblast Ustavnog prava i Džejms O’Brajan (nadimak mu je bio Džim), takođe odličan američki advokat i diplomata. U tom momentu Džim je bio specijalni savetnik za Balkan u Stejt Departmentu, dok danas u Bajdenovoj administraciji obavlja funkciju šefa Kancelarije za koordinaciju sankcija, imenovan 14. aprila 2022. godine.
Vojno-tehničke razgovore su vodili predsednik Srbije Milan Milutinović i američki ambasador u BJR Makedoniji, Kristofer Hil, koji je u tom momentu obavljao ujedno i ulogu specijalnog američkog izaslanika za Kosovo, kao i neformalnog šefa CIA za Balkan.
Ovi razgovori su predstavljali izraz američke spremnosti za pronalazak diplomatskog rešenja za krizu na terenu, koja je sve više poprimala obrise situacije u Bosni. Pravnici su temeljno i postepeno radili na postizanju definicije obrisa sporazuma, koje bi dve sukobljene strane parafirale.
Razgovori se prekidaju zbog porodičnih obaveza O’Brajana tokom leta 1998. godine. Sa druge strane, Milutinović dobija jasne instrukcije za nastupanje snaga bezbednosti na terenu. Ambasador Hil je u tom momentu pružao (dobronamerne) savete kako da se sprovode operacija protiv terorista na Kosovu i Metohiji.
Doduše, te instrukcije su imale i ograničavajući faktor. Hil mu je naglasio da vojska ne sme da bude na terenu, već isključivo policija, ako nema dovoljno policije ”onda neka farba zeleno u plavo”.
Nema avijacije, nema tenkova, ništa od oružja preko 80 mm!
Suštinski, to su bila pravila OEBS-a na čemu su Amerikanci insistirali. Ipak, na terenu je situacija bila drugačija. Usled sve većih napada terorističkih snaga, Vojska Jugoslavije se uključuje u borbe, pogotovo u deblokadu Dečana. UN objavljuje izveštaj da se u tom trenutku preko 65.000 Albanaca nalazi u zbegovima, van svojih kuća, a NATO odgovara sa raspoređivanjem trupa u Albaniji i Makedoniji, pri tome 13 zemalja NATO demonstrira izvođenjem vojne vežbe Odlučni orao.
Oko 40% teritorije Kosova i Metohije se nalazi pod kontrolom albanskih terorista, ali su to uglavnom seoske sredine, dok su sva gradska naselja pod upravom saveznih vlasti. U periodu jun-jul 1998. godine pokrenut je sveopšti napad tzv. OVK u raznim pravcima, a sa krajnjim ciljem da zauzmu Orahovac.
Nakon dvodnevnih borbi, terorističke snage su poražene, ali nastavljaju dalje akcije u pravcu sela i drugih manjih mesta. Po prvi put dolazi do napada na karaule Đeravica i Košare iz pravca Albanije, gde je upad zaustavljen uz veće stradanje terorista. Ovo je bila ”kap koja je prelila čašu” za snage bezbednosti, posle čega kreće opsežna ofanziva vojske, policije i Jedinica za specijalne operacije (JSO) u svim pravcima na Kosovu i Metohiji.
Do 28. septembra neprijateljske snage su poražene na celokupnoj teritoriji južne srpske pokrajine. Načelnik resora javne bezbednosti MUP-a Srbije, general-pukovnik Vlastimir Đorđević je potvrdio da su teroristi poraženi i da su sva dejstva vojske, policije i specijalnih jedinica obustavljena.
Prema svedočenju u Hagu, u februaru 2007. godine, bivšeg britanskog obaveštajca i vojnog atašea u Beogradu, u periodu od 1996. do 1999. godine, pukovnika Džona Kroslanda, ove akcije su bile prelomni momenat u donošenju odluke čelnih ljudi u vrhu američke administracije da podrže ostvarenje albanskih teritorijalnih aspiracija.
Prema njegovim rečima, predsednik SAD Bil Klinton, Madlen Olbrajt i Ričard Holbruk su doneli odluku da mora doći do zbacivanja Slobodana Miloševića sa vlasti, a da je ”tzv. OVK idealan instrument za to”.
Zapravo, ako je verovati izjavi ovog iskusnog obaveštajca, američkom ”trijumviratu” nije bilo stalo ni do ljudskih prava na Kosovu i Metohiji, ni do Albanaca, ni do Srba, već isključivo do eliminisanje neposlušnog i svojeglavog državnika.
Holbruk je već u junu 1998. godine počeo sa sprovođenjem svoje ”šatl diplomatije” u selu Juniku, kada je u čarapama i u društvu teroriste pozirao za duplericu magazina Tajm, šaljući zapravo poruku milionima čitalaca da je tzv. OVK više nisu radikalni teroristički ekstremisti sa Balkana, već potencijalno prihvatljiv partner za saradnju.
Sa druge strane, to je bila poruka i Miloševiću – ako on ne želi da razgovara, možda postoji neko sa druge strane raspoložen za to. Uz poruke ovog tipa uvek se nekako provlačila mogućnost vojne intervencija NATO, kao u Bosni. Shvatajući to, Milošević pristaje na višednevne razgovore u Beogradu sa Ričardom Holbrukom.
Postignut je dogovor 13. oktobra, poznat pod nazivom Milošević-Holbruk, koji je predviđao potpunu internacionalizaciju Kosovskog pitanja i slanje verifikacione misije od 2.000 posmatrača u južnu srpsku pokrajinu.
Nebom su patrolirali avioni NATO, čuvajući mir nekoliko meseci, koji će, lično, 24. marta 1999. godine narušiti. O angažovanju NATO misije iznad Kosova i Metohije sporazum su potpisali, 15. oktobra 1998. godine, vrhovni komandant NATO za Evropu, Vesli Klark, i načelnik generalštaba Vojske Jugoslavije general Momčilo Perišić, koji će se ubrzo pokazati kao američki špijun na osnovu brojnih dokaza koje je Vojna obaveštajna služba VJ prikupila i dostavila predsedniku Miloševiću.
Za šefa Kosovske verifikacione misije, predsedavajući OEBS-a, istoričar Bronjislav Geremek je 17. oktobra 1998. godine, prema nalogu iz Lenglija, imenovao poznatog cijaša Vilijama Vokera. Posebna stvar dogovorena prilikom pomenutog susreta između Miloševića i Holbruka, ujedno i tajna za javnost, bilo je to da Kristofer Hil preuzima vodeću ulogu ”šatl diplomate” i da se ovlašćuje da u komunikaciji sa premijerom Srbije Milutinovićem u naredna dva, tri meseca izradi predlog plana koji će na period od tri godine rešiti status Kosova i Metohije unutar jugoslovenske federacije.
Ova tajna klauzula će tek sredinom decembra 1998. godine ”iscureti” u medije, a do tada će obe strane imati svoje nacrte planova.
Esencijalna razlika koja se nametala bila je u tome što je Hilov plan predviđao vezivanje Kosova i Metohije za federaciju, uz obezbeđivanje zagarantovanih mesta za ulazak Albanaca u republički i savezni parlament, za šta bi i Albanci i njihovi američki patroni imali podršku novog predsednika Crne Gore, Mila Đukanovića, koji se već uspešno afirmisao u američkim političkim krugovima, čime je ujedno i zaradio američku pomoć u narednoj 1999. godini, koja je iznosila 55 miliona američkih dolara.
Međutim, Milutinovićev plan je podrazumevao povećanje autonomije u okvirima Republike Srbije, kao deo federalne jedinice, od toga ni Slobodan Milošević nije hteo da odstupi, barem ne u srpskoj javnosti.
Najvažniji segment sporazuma sa Holbrukom se odnosio na povlačenje više od 6.000 pripadnika bezbednosnih snaga sa teritorije Kosova i Metohije, koje je izvršeno u roku od 24 sata po postizanju sporazuma. Ovo su odmah iskoristili pripadnici terorističkih OVK snaga da povrate izgubljene položaje, te se može konstatovati da je sporazum samo trasirao put povratku sukoba, a ne odlaganje bombardovanja, kako mnogi danas to vide.
Za sam kraj, dogovoreni su bili i novi izbori koji bi trebali biti sprovedeni u vremenskom periodu od devet meseci od postizanja sporazuma, a koje bi pripremila Kosovska verifikaciona misija na čelu sa Vokerom, uz pomenute reforme policije.
Misija OEBS-a i NATO se pokazala, već u novembru i decembru 1998. godine, kao nesposobna ili nezainteresovana jer povratkom tzv. OVK napadi na Srbe i otmice nealbanskog stanovništva su nastavljeni.
Dana 14. decembra 1998. godine, došlo je do ozbiljnog sukoba na granici sa Albanijom kada je stradalo 37 pripadnika tzv. OVK. Kao odmazdu za stradanje terorista, naoružana grupa Albanaca je napala kafić ,,Panda”, gde je ubila šest srednjoškolaca.
Najvažniji sukob desio se u mestu Račak, 15. januara 1999. godine. Ovaj obračun između srpskih bezbednosnih snaga i albanskih terorista poznat je kao Vokerova obmana, kojom je ovaj maliciozni obaveštajac predstavio svetskoj javnosti da se radi o masakru albanskih civila od strane srpskih policijskih i vojnih snaga.
Događaj je poslužio kao casus belli za vazdušnu NATO intervenciju protiv SR Jugoslavije. Kao što su Markale iskorišćene za bombardovanje položaja Vojske Republike Srpske, tako je i Račak zloupotrebljen za dejstva na celokupnu teritoriju Savezne Republike Jugoslavije.
Ono što je važno spomenuti jeste da je izvršena obdukcija nad posmrtnim ostacima stradalih u mestu Račak. Pored srpskih forenzičara, izveštaj su sačinili i finski forenzičari. Srpski tim je konstatovao da su svi stradali tokom razmene vatre, u borbama, odnosno da nije bilo pogubljenja, da nije bilo ikakvog sakaćenja tela, kao i da nije bilo pucnjave iz neposredne blizine.
Rezultate sprovedenog međunarodnog istraživanja je prezentovala Helena Ranta, finski stomatolog forenzičar, član međunarodne istražne komisije.
Konferencija za medije je održana u Prištini, 17. januara 1999. godine. U toj prezentaciji je navela da se radi o zločinu protiv čovečnosti, te da nije došlo do sukoba, već da su nenaoružani Albanci pobijeni od strane srpskih snaga, što je izazvalo apsolutni šok sa srpske strane, dok su strani mediji, u roku od nekoliko sati, opisali događaj kao srpski masakr albanskih civila.
Međutim, devet godina kasnije, 2008. godine, Helena Ranta je objavila autobiografsku knjigu u kojoj je navela da je sve izjavila pod pritiskom i pretnjama šefa misije OEBS-a na Kosovu i Metohiji, Vilijama Vokera, kao i ministarke spoljnih poslova Finske Tarje Halonen, kasnije predsednice Finske.
Navela je da ju je gađao olovkom i vikao, a u dokumentarnom filmu Kraj – osuđeni na progonstvo je pokazala originalni izveštaj pred kamerom u kojem stoji konstatacija da se radi o telima stradalih albanskih terorista i srpskih vojnika i meštana. Međutim, ima stara izreka koja kaže da je lako biti general (odnosno hrabar) posle bitke. Naposletku, Helenina naknadna izjava je od pomoći nama, istoričarima, da razumemo splet okolnosti koje su vodile ka bombardovanju.
(nastaviće se)
Autor: Aleksandar M. Gajić, doktorand istorije
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Aleksandra M. Gajića možete pročitati ovde:
Aleksandar M. Gajić: Kosovo i Metohija – između Beograda i Vašingtona (prvi deo)
Preuzmite android aplikaciju.
