Потписивањем коначног мировног уговор за БиХ у Јелисејској палати у Паризу, 14. децембра 1995. године, завршени су ратови у Хрватској и Босни и Херцеговини, као и прва фаза Рата за југословенско наслеђе. Поред представника три народа, потпис на документ су ставили и представници Контакт групе: Бил Клинтон, Хелмут Кол, Жак Ширак, Виктор Черномидин и Фелипе Гонзалез.
На свеопште изненађење, Слободан Милошевић је, барем накратко, постао прихватљив, да не кажем пожељан, партнер и сарадник за Клинтонову администрацију, али неку другу слику о његовој улози у војној бази Рајт-Петерсон дао је београдски отправник послова у америчкој амбасади, Рудолф В. Перина, који је такође био део преговарачког тима САД у Дејтону.
Он је неколико година касније рекао: Милошевић је могао да пристане на услове Дејтонског споразума јер заправо није био српски националиста. Није му толико стало до Срба, колико до себе и власти. Мислио је да ће помагањем у склапању споразума у Дејтону бити заборављени његови прошли поступци и да ће добити легитимитет и поштовање. Али, погрешио је. Косово је још увек било ненамирено и то ће се показати као његов пад.
Перина је био у праву. Питање Косова и Метохије је тек долазило до изражаја. Већ током 1994. године формирана је тзв. Ослободилачка војска Косова (Ushtria Çlirimtare e Kosovës или UÇK), која се, у почетку, налазила на ЦИА листи терористичких организација да би временом била препозната као кредибилан партнер у очима својих западних партнера, а у првом реду есенцијалних политичких чинилаца Клинтонове друге администрације.
Вођа ове парамилитарне организације је био Адем Јашари, све до своје смрти 1998. године. Циљ деловања оружаних група јесте био слабљење централних београдских власти на Косову и Метохији, узнемиравање локалног становништва путем отмица, изнуда, протеривања и, напослетку, брутална убиства. Први напади крећу крајем 1995. и почетком 1996. године. До лета 1998. године извршено је укупно 1.845 оружана напада на институције СР Југославије, неалбанско и нелојално албанско становништво на Косову и Метохији. Главни центар организације се налазио у Ораховцу.
На маргинама конференције, пред само потписивање, Ричард Холбрук је покушао са Милошевићем да оствари комуникацију по питању Косова и Метохије. Милошевић је љутито реаговао и уз псовку одговорио да је Косово унутрашње питање СР Југославије и Републике Србије и да о томе нема шта да се разговара.
Међутим, оружане акције тзв. ОВК су веома брзо демантовале Милошевића и кроз свега неколико месеци Косово је путем медијских канала постало центар свих политичких збивања у Европи и свету.
У међувремену, српско-амерички дипломатски односи се током 1996. године своде на играње шаха по питању укидања санкција и међународног признања СР Југославије. Увођење санкција СР Југославији, према мишљењу америчког државног подсекретара, дипломате и правника Стјуарта Ајзенштата, вишеструко се исплатило.
Од Првог светског рата до 1996. године САД су 115 пута уводиле санкције, а УН свега осам пута. Он, додуше, наводи да оне нису увек делотворне, али по питању СР Југославије, његова оцена је да је примена била више него успешна.
Важно је споменути да је пред крај свог мандата у Белој кући чак и државни секретар Бејкер био скептичан према деловању санкција, па је између осталог још у том моменту споменуо могућност војне интервенције против Милошевића, да би своју потоњу изјаву ублажио предлогом да се на Миленијумској седници УН избаци југословенска мисија са Ист Ривера и не призна нова СР Југославија, што на срећу, у том моменту, није усвојено.
Уведене санкције према СР Југославији се почетком новембра 1996. године укидају изгласавањем Резолуције Савета безбедности УН бр. 1074, уз клаузулу да руководство савезне државе учини напредак на Косову и Метохији, да се оствари сарадња са Хашким трибуналом, као и да се реше питања државног наслеђа са осталим југословенским републикама.
СР Југославији је поново дозвољено учешће на свим спортским смотрама, као и на Олимпијским играма, које су 1996. године одржане у Атланти, у САД.
Оружани сукоби на Косову и Метохији су били све учесталији, док међународна заједница проводи читаву 1997. годину осматрајући ситуацију. На разговорима вођеним између српске и албанске стране у пролеће 1997. године у Њујорку, Американци јасно стављају до знања Албанцима да су минули догађаји у Албанији, који умало нису довели до грађанског рата, због неодговорности Салија Берише, јасан показатељ да Албанци неће и не могу добити другу државу на Балкану.
Косовски Албанци су Косово видели као Пијемонт који ће да уједини све Албанце у једну државу, а Јашари се у том тренутку уживео у улогу Гарибалдија. Крајем фебруара 1998. године у Београд долази специјални изасланик САД за Балкан, Роберт Гелбарт.
Приликом своје посете, 23. фебруара 1998. године, изјавио да је тзв. ОВК ништа друго до обична терористичка организација, али готово у исто време упозорава Милошевића да би НАТО могао да употреби силу против Србије због бруталности српских безбедносних снага на терену.
У мају је и сам инсистирао, током својих брифинга у Белој кући, на бомбардовању Београда, али предлог је више пута одлучно одбацивао Клинтонов саветник за националну безбедност, Сенди Бергер. Разлог за овакав Гелбартов став јесте ситауција на терену која се заоштрава, отприлике током његовог боравка у Београду, када долази до озбиљног окршаја српске полиције и терориста у Ликошану и Доњем Преказу. Том приликом гине Адем Јашари са својих 58 чланова породице, који су такође пружали оружани отпор.
Будући да је у Великој Британији дошла на власт Лабуристичка странка, после 18 година, и да је Тони Блер постао нови премијер, криза на Косову и Метохији се интернационализује на инсистирање министра спољних послова Велике Британије, Робина Кука.
Пошто је бруталност британских снага безбедности према Ирцима престала примирјем, 19. јула 1997. године, која су представљала унутрашњи проблем британске круне, министар Кук је проценио да ”прекомерна употреба силе” српске полиције завређује међународну пажњу јавности и политичара јер су окршаји са ИРА-ом ”били у складу са правилима и прописима ОЕБС-а”.
Министри спољних послова Контакт групе, заједно са представницима Европске комисије и Канцеларије високог представника су се састали 9. марта 1998. године у Лондону, након инсистирања англо-америчке осовине Олбрајт-Кук.
На овом састанку су вербално осуђене терористичке акције Јашаријеве групе, али исто тако напоменуто је да је међународној заједници већ познат ”српски сценарио” који је примењиван у ратовима у Хрватској и Босни, као и да међународна заједница неће дозволити ново крвопролиће, овога пута у режији српске полиције.
Они инсистирају на слању ”независне групе форензичара” (као касније у Рачку), која ће дати закључке на основу анализе коју буду урадили. Осим тога, специјална полиција имала је рок од десет дана да се повуче са територије јужне српске покрајине.
У међувремену, напади терориста настављају да се понављају појачаним интезитетом јер је смрт Јашарија снажно одјекнула међу Албанцима и своју судбину су почели да поистовећују са шкотским народом и Вилијамом Воласом, чија борба за слободу је тих дана холивудски екранизована, те су одлазећи у биоскопе, албански иредентисти стално током пројекције филма узвикивали ”Адем Јашари”.
Право је чудо да албански лоби у САД није понудио Мел Гибсону улогу у неком ”ослободилачком, албанском филму”, где би глумио страдање Јашарија. Убрзо је наступила и реакција српског МУП-а у Глођану, која је и медијски пропраћена, уз демонстрацију доказа – оружја одузетог терористима, где је послата јасна порука да ће сваки даљи напад бити моментално елиминисан.
Притисци међународне заједнице су константни, те у складу са тиме Народна скупштина Републике Србије заказује референдум за 23. април 1998. године. Референдумско питање је гласило: Да ли прихватате учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији? Укупна излазност је била 73.05%, а против доласка стране мисије у покрајину се изјаснило 94.73% грађана.
Свима је јасан био Милошевићев потез, као и да је референдум био пуцањ у празно. Његова ”параван доктрина”, коју је неуспешно спроводио, давала је парцијалне резултате, искључиво код гласачког тела, али не и у стварној политици. Ослањао се на помоћ политичких и правних експерата, који су врло често служили за куповину времена, да би на крају Милошевић пресекао сам ствари и обично их спровео на начин који је искључиво њему одговарао.
Од 1996. године у политици СР Југославије и Републике Црне Горе политичка личност Мила Ђукановића добија битно место, нарочито у Сједињеним Америчким Државама.
Млади и перспективни црногорски кадар постаје интересантан Клинтоновом кабинету, те у неколико наврата гостује у Вашингтону, постављајући се као ”глас разума”, који гравитира ка Западу, који настоји да усмери, ако не целу државу, онда барем своју ”цетињску републику” у том правцу.
Својим несумњивим политичким шармом и развијеном социјалном интелигенцијом завређује пажњу најзначајнијих политичких чинилаца у САД, те се сусреће са америчким председником Клинтоном и државном секретарком Олбрајт.
У моменту одржавања референдума 23. априла 1998. године, налазио се у посети Вашингтону, те је на постављено питање од стране медија (Танјуг) одговорио да је у питању погрешан потез и да би било боље за Слободана Милошевића да преузме одговорност за решавања Косовског питања, уместо што ту одговорност жели да подели са грађанима Србије.
За то време, у периоду од месеца фебруара те све до јула 1998. године, трају тајни преговори између представника Сједињених Америчких Држава и Савезне Републике Југославије.
Ти разговори вођени између две делегације се могу поделити у суштини на две фазе: правно-политичку и војно-техничку.
Правно-политичку фазу водили су проф. др Владан Кутлешић, експерт за област Уставног права и Џејмс О’Брајан (надимак му је био Џим), такође одличан амерички адвокат и дипломата. У том моменту Џим је био специјални саветник за Балкан у Стејт Департменту, док данас у Бајденовој администрацији обавља функцију шефа Канцеларије за координацију санкција, именован 14. априла 2022. године.
Војно-техничке разговоре су водили председник Србије Милан Милутиновић и амерички амбасадор у БЈР Македонији, Кристофер Хил, који је у том моменту обављао уједно и улогу специјалног америчког изасланика за Косово, као и неформалног шефа ЦИА за Балкан.
Ови разговори су представљали израз америчке спремности за проналазак дипломатског решења за кризу на терену, која је све више попримала обрисе ситуације у Босни. Правници су темељно и постепено радили на постизању дефиниције обриса споразума, које би две сукобљене стране парафирале.
Разговори се прекидају због породичних обавеза О’Брајана током лета 1998. године. Са друге стране, Милутиновић добија јасне инструкције за наступање снага безбедности на терену. Амбасадор Хил је у том моменту пружао (добронамерне) савете како да се спроводе операција против терориста на Косову и Метохији.
Додуше, те инструкције су имале и ограничавајући фактор. Хил му је нагласио да војска не сме да буде на терену, већ искључиво полиција, ако нема довољно полиције ”онда нека фарба зелено у плаво”.
Нема авијације, нема тенкова, ништа од оружја преко 80 мм!
Суштински, то су била правила ОЕБС-а на чему су Американци инсистирали. Ипак, на терену је ситуација била другачија. Услед све већих напада терористичких снага, Војска Југославије се укључује у борбе, поготово у деблокаду Дечана. УН објављује извештај да се у том тренутку преко 65.000 Албанаца налази у збеговима, ван својих кућа, а НАТО одговара са распоређивањем трупа у Албанији и Македонији, при томе 13 земаља НАТО демонстрира извођењем војне вежбе Одлучни орао.
Око 40% територије Косова и Метохије се налази под контролом албанских терориста, али су то углавном сеоске средине, док су сва градска насеља под управом савезних власти. У периоду јун-јул 1998. године покренут је свеопшти напад тзв. ОВК у разним правцима, а са крајњим циљем да заузму Ораховац.
Након дводневних борби, терористичке снаге су поражене, али настављају даље акције у правцу села и других мањих места. По први пут долази до напада на карауле Ђеравица и Кошаре из правца Албаније, где је упад заустављен уз веће страдање терориста. Ово је била ”кап која је прелила чашу” за снаге безбедности, после чега креће опсежна офанзива војске, полиције и Јединица за специјалне операције (ЈСО) у свим правцима на Косову и Метохији.
До 28. септембра непријатељске снаге су поражене на целокупној територији јужне српске покрајине. Начелник ресора јавне безбедности МУП-а Србије, генерал-пуковник Властимир Ђорђевић је потврдио да су терористи поражени и да су сва дејства војске, полиције и специјалних јединица обустављена.
Према сведочењу у Хагу, у фебруару 2007. године, бившег британског обавештајца и војног аташеа у Београду, у периоду од 1996. до 1999. године, пуковника Џона Кросланда, ове акције су биле преломни моменат у доношењу одлуке челних људи у врху америчке администрације да подрже остварење албанских територијалних аспирација.
Према његовим речима, председник САД Бил Клинтон, Мадлен Олбрајт и Ричард Холбрук су донели одлуку да мора доћи до збацивања Слободана Милошевића са власти, а да је ”тзв. ОВК идеалан инструмент за то”.
Заправо, ако је веровати изјави овог искусног обавештајца, америчком ”тријумвирату” није било стало ни до људских права на Косову и Метохији, ни до Албанаца, ни до Срба, већ искључиво до елиминисање непослушног и својеглавог државника.
Холбрук је већ у јуну 1998. године почео са спровођењем своје ”шатл дипломатије” у селу Јунику, када је у чарапама и у друштву терористе позирао за дуплерицу магазина Тајм, шаљући заправо поруку милионима читалаца да је тзв. ОВК више нису радикални терористички екстремисти са Балкана, већ потенцијално прихватљив партнер за сарадњу.
Са друге стране, то је била порука и Милошевићу – ако он не жели да разговара, можда постоји неко са друге стране расположен за то. Уз поруке овог типа увек се некако провлачила могућност војне интервенција НАТО, као у Босни. Схватајући то, Милошевић пристаје на вишедневне разговоре у Београду са Ричардом Холбруком.
Постигнут је договор 13. октобра, познат под називом Милошевић-Холбрук, који је предвиђао потпуну интернационализацију Косовског питања и слање верификационе мисије од 2.000 посматрача у јужну српску покрајину.
Небом су патролирали авиони НАТО, чувајући мир неколико месеци, који ће, лично, 24. марта 1999. године нарушити. О ангажовању НАТО мисије изнад Косова и Метохије споразум су потписали, 15. октобра 1998. године, врховни командант НАТО за Европу, Весли Кларк, и начелник генералштаба Војске Југославије генерал Момчило Перишић, који ће се убрзо показати као амерички шпијун на основу бројних доказа које је Војна обавештајна служба ВЈ прикупила и доставила председнику Милошевићу.
За шефа Косовске верификационе мисије, председавајући ОЕБС-а, историчар Броњислав Геремек је 17. октобра 1998. године, према налогу из Ленглија, именовао познатог цијаша Вилијама Вокера. Посебна ствар договорена приликом поменутог сусрета између Милошевића и Холбрука, уједно и тајна за јавност, било је то да Кристофер Хил преузима водећу улогу ”шатл дипломате” и да се овлашћује да у комуникацији са премијером Србије Милутиновићем у наредна два, три месеца изради предлог плана који ће на период од три године решити статус Косова и Метохије унутар југословенске федерације.
Ова тајна клаузула ће тек средином децембра 1998. године ”исцурети” у медије, а до тада ће обе стране имати своје нацрте планова.
Есенцијална разлика која се наметала била је у томе што је Хилов план предвиђао везивање Косова и Метохије за федерацију, уз обезбеђивање загарантованих места за улазак Албанаца у републички и савезни парламент, за шта би и Албанци и њихови амерички патрони имали подршку новог председника Црне Горе, Мила Ђукановића, који се већ успешно афирмисао у америчким политичким круговима, чиме је уједно и зарадио америчку помоћ у наредној 1999. години, која је износила 55 милиона америчких долара.
Међутим, Милутиновићев план је подразумевао повећање аутономије у оквирима Републике Србије, као део федералне јединице, од тога ни Слободан Милошевић није хтео да одступи, барем не у српској јавности.
Најважнији сегмент споразума са Холбруком се односио на повлачење више од 6.000 припадника безбедносних снага са територије Косова и Метохије, које је извршено у року од 24 сата по постизању споразума. Ово су одмах искористили припадници терористичких ОВК снага да поврате изгубљене положаје, те се може констатовати да је споразум само трасирао пут повратку сукоба, а не одлагање бомбардовања, како многи данас то виде.
За сам крај, договорени су били и нови избори који би требали бити спроведени у временском периоду од девет месеци од постизања споразума, а које би припремила Косовска верификациона мисија на челу са Вокером, уз поменуте реформе полиције.
Мисија ОЕБС-а и НАТО се показала, већ у новембру и децембру 1998. године, као неспособна или незаинтересована јер повратком тзв. ОВК напади на Србе и отмице неалбанског становништва су настављени.
Дана 14. децембра 1998. године, дошло је до озбиљног сукоба на граници са Албанијом када је страдало 37 припадника тзв. ОВК. Као одмазду за страдање терориста, наоружана група Албанаца је напала кафић ,,Панда”, где је убила шест средњошколаца.
Најважнији сукоб десио се у месту Рачак, 15. јануара 1999. године. Овај обрачун између српских безбедносних снага и албанских терориста познат је као Вокерова обмана, којом је овај малициозни обавештајац представио светској јавности да се ради о масакру албанских цивила од стране српских полицијских и војних снага.
Догађај је послужио као casus belli за ваздушну НАТО интервенцију против СР Југославије. Као што су Маркале искоришћене за бомбардовање положаја Војске Републике Српске, тако је и Рачак злоупотребљен за дејства на целокупну територију Савезне Републике Југославије.
Оно што је важно споменути јесте да је извршена обдукција над посмртним остацима страдалих у месту Рачак. Поред српских форензичара, извештај су сачинили и фински форензичари. Српски тим је констатовао да су сви страдали током размене ватре, у борбама, односно да није било погубљења, да није било икаквог сакаћења тела, као и да није било пуцњаве из непосредне близине.
Резултате спроведеног међународног истраживања је презентовала Хелена Ранта, фински стоматолог форензичар, члан међународне истражне комисије.
Конференција за медије је одржана у Приштини, 17. јануара 1999. године. У тој презентацији је навела да се ради о злочину против човечности, те да није дошло до сукоба, већ да су ненаоружани Албанци побијени од стране српских снага, што је изазвало апсолутни шок са српске стране, док су страни медији, у року од неколико сати, описали догађај као српски масакр албанских цивила.
Међутим, девет година касније, 2008. године, Хелена Ранта је објавила аутобиографску књигу у којој је навела да је све изјавила под притиском и претњама шефа мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији, Вилијама Вокера, као и министарке спољних послова Финске Тарје Халонен, касније председнице Финске.
Навела је да ју је гађао оловком и викао, а у документарном филму Крај – осуђени на прогонство је показала оригинални извештај пред камером у којем стоји констатација да се ради о телима страдалих албанских терориста и српских војника и мештана. Међутим, има стара изрека која каже да је лако бити генерал (односно храбар) после битке. Напослетку, Хеленина накнадна изјава је од помоћи нама, историчарима, да разумемо сплет околности које су водиле ка бомбардовању.
(наставиће се)
Аутор: Александар М. Гајић, докторанд историје
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Александра М. Гајића можете прочитати овде:
Aleksandar M. Gajić: Kosovo i Metohija – između Beograda i Vašingtona (prvi deo)
Преузмите андроид апликацију.
