Nedavno je završeno Svetsko prvenstvo u fudbalu koje se ove godine organizovalo u Kataru.
Sada kada se svedu utisci, stiče se dojam da je ovo Svetsko prvenstvo pratila politička pozadina više nego bilo koje ranije prvenstvo, što se moglo videti na primeru pojedinih država kojima je od kvaliteta fudbala koji će pokazati bilo važnije da li će njihove reprezentacije nositi kapitensku traku sa duginim bojama ili nekim drugim „woke” simbolikom. Ipak, za nas je važnije ono što se u našem dvorištu odvijalo.
Reč je o posebnoj pažnji koja je davana fudbalskoj reprezentaciji Hrvatske. Opet, kao i na nekim prethodnim takmičenjima, imali smo nametanje (od strane delova drugosrbijanske elite) da mi Srbi treba da navijamo za Hrvatsku, vodeći se komšijskom solidarnošću. Svako ko bi se oglušio o to vodeći se zdravorazumskim razlozima prošao bi kroz „toplog zeca“. Ovde se sad nameće pitanje zbog čega je drugosrbijanska, projugoslovenska elita, toliko okrenuta Zagrebu? Činjenica je da oni po raznim pitanjima doživljavaju Zagreb kao uzor, neki i ne kriju da ga više vole od Beograda. Pojedini su išli toliko daleko da su javno isticali kako navijaju protiv naše reprezentacije nazivajući je Vučićevom, dok im u slučaju Hrvatske ne smeta ni Plenković, ni Milanović, ni Tompson, pa ni ustaški poglavnik Pavelić, čiju NDH njihovi reprezentativci slave.
Zašto je to tako odgovor leži u samoj srži drugosrbijanaca. Reč je o zadrtim titoistima, čuvenoj „deci komunizma“, kako ih je Milomir Marić nazvao.
To su ideološki naslednici onih komunista koji su na sovjetskom tenku došli u Beograd i „junački“ osvajali stanove i vile na Dedinju, otimali seljacima zemlju, ubijali i zatvarali političke protivnike. Oni već nekoliko decenija upravljaju našom kulturnom i medijskom sferom. Više od trideset godina kreairaju narativ po kojem su Srbi krivi za sve. Dakle, reč je o ultra komunistima koji se lažno predstavljaju kao „građanska Srbija“.
Ta bliskost naših komunista sa Zagrebom nije od novijeg vremena, ona predstavlja kontinuitet još od Drezdenskog kongresa 1928. godine, na kojem su tadašnji komunisti za svoje glavne neprijatelje označili srpsku buržoaziju, odnosno Srbe. Nakon tog skupa jugoslovenskih komunista određena je sudbina srpskog naroda, tu su iscrtane granice u kojima danas živimo, odatle su se razvile metode kojima se svi naši neprijatelji služe u borbi protiv srpskog pitanja.
Na tim osnovama se stvorila SFRJ, država koja je na štetu Srba poslužila kao inkubator za stvaranje drugih država koje ranije nisu postojale. U takvoj atmosferi stvoren je diskurs po kojem je svaki nacionalizam dobar osim srpskog. Srpski komunisti su izvršili kolektivnu aboliciju ustaškog pokreta, stvaran je mit o jednakom doprinosu Srba i Hrvata partizanskom pokretu, iako su taj pokret činili većinom Srbi. Takođe, između četnika i ustaša se stavljao znak jednakosti, a neretko je i samo stvaranje i postojanje NDH pravdano reakcijom na teror velikosrpske buržuazije.
U takvoj atmosferi srpske žrtve nisu mogle da budu individualizovane, nisu smele da budu označene kao ustaške žrtve, već su podvođene pod žrtve fašističkog terora.
Na taj način Hrvatska nikad nije doživela denacifikaciju kakvu je doživela Nemačka. Hrvatima se prešlo preko stotina hiljada preklanih Srba i Jevreja koje su svoje kosti ostavili po logorima i jamama. Tolerisao se svaki njihov ispad. Dok je kod njih bujao nacionalizam u vidu tzv. MASPOK-a („hrvatsko proleće“ 1971. godine), u Beogradu se odvijaju potpuno suprotni procesi u smislu stvaranja pokreta „šezdesetosmaša“, koji je kritikovao Tita što odstupa od izvornih principa komunizma i marskizma.
Upravo ta današnja lažna, nenarodna i autošovinistička elita, koja sa ludačkom strašću navija za reprezentaciju Hrvatske, predstavlja ideološke naslednike tih ranijih komunista. Na isti način prelaze preko svih, kako to često pojedini mediji greškom kažu, ispada Hrvata. Nisu to ispadi već uobičajena pojava. Kao što je „majka druge Srbije“ Latinka Perović ranije pisala da je NDH reakcija na srpsku buržoaziju predratne Kraljevine Jugoslavije, tako danas njena ideološka deca pravdaju svaki izliv ustašluka u Hrvatskoj.
Njima ne smeta kada njihovi reprezentativci proslavljaju uspehe uz najustaškije pesme Tompsona, dok neki od njih poput Dejana Lovrena pozivaju i na klanje Srba.
Ne smeta im kada pobedu posvete braniteljima koji su ubijali i proterivali Srbe u zločinačkoj operaciji „Oluja“. Sa druge strane, isti ti su napadali naše sportiste kada su proslavljali svoje uspehe uz Danicu Crnogorčević. Kada Srbima bace auto u more, ili prebiju nekog našeg turistu, za to okrive predsednika Vučića kako je on to nekom svojom izjavom doprineo. On, a i svi mi zajedno sa njim, smo krivi što su nas ubijali, proterivali, što danas gotovo da nema Srba u Hrvatskoj. Na taj način vrše klasično okrivljavanje žrtve, nešto sa čim se Jevreji često susreću kada dođu u dodir sa antisemitizmom i antisemitima širom sveta.
Ovakav idolopoklonički odnos, kakav deo našeg naroda oličen u drugoj Srbiji ima prema jednoj državi koja je nastala na genocidu izvršenim nad istim tim narodom, u svetu nije zabeležen. U Izraelu nećemo naići na Jevreje koji takav odnos imaju prema nekoj od susednih arapskih država, u Irskoj niko ne navija za Englesku, u Jermeniji za Tursku ili Azerbejdžan. Samo kod nas i dalje imamo te jugoslovenstvom zaluđene pojave lišene bilo kakvog osećaja dostojanstva. Tu dolazimo do odgovora na pitanje sa početka teksta. Zagreb i drugosrbijance povezuje mržnja prema srpskom narodu i državi. I jednima i drugima Srbi, srpska država i srpski nacionalizam predstavljaju glavni problem i u skladu sa tim deluju.
Autor: Aleksa Tojčić
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju.
