Недавно је завршено Светско првенство у фудбалу које се ове године организовало у Катару.
Сада када се сведу утисци, стиче се дојам да је ово Светско првенство пратила политичка позадина више него било које раније првенство, што се могло видети на примеру појединих држава којима је од квалитета фудбала који ће показати било важније да ли ће њихове репрезентације носити капитенску траку са дугиним бојама или неким другим „woke” симболиком. Ипак, за нас је важније оно што се у нашем дворишту одвијало.
Реч је о посебној пажњи која је давана фудбалској репрезентацији Хрватске. Опет, као и на неким претходним такмичењима, имали смо наметање (од стране делова другосрбијанске елите) да ми Срби треба да навијамо за Хрватску, водећи се комшијском солидарношћу. Свако ко би се оглушио о то водећи се здраворазумским разлозима прошао би кроз „топлог зеца“. Овде се сад намеће питање због чега је другосрбијанска, пројугословенска елита, толико окренута Загребу? Чињеница је да они по разним питањима доживљавају Загреб као узор, неки и не крију да га више воле од Београда. Поједини су ишли толико далеко да су јавно истицали како навијају против наше репрезентације називајући је Вучићевом, док им у случају Хрватске не смета ни Пленковић, ни Милановић, ни Томпсон, па ни усташки поглавник Павелић, чију НДХ њихови репрезентативци славе.
Зашто је то тако одговор лежи у самој сржи другосрбијанаца. Реч је о задртим титоистима, чувеној „деци комунизма“, како их је Миломир Марић назвао.
То су идеолошки наследници оних комуниста који су на совјетском тенку дошли у Београд и „јуначки“ освајали станове и виле на Дедињу, отимали сељацима земљу, убијали и затварали политичке противнике. Они већ неколико деценија управљају нашом културном и медијском сфером. Више од тридесет година креаирају наратив по којем су Срби криви за све. Дакле, реч је о ултра комунистима који се лажно представљају као „грађанска Србија“.
Та блискост наших комуниста са Загребом није од новијег времена, она представља континуитет још од Дрезденског конгреса 1928. године, на којем су тадашњи комунисти за своје главне непријатеље означили српску буржоазију, односно Србе. Након тог скупа југословенских комуниста одређена је судбина српског народа, ту су исцртане границе у којима данас живимо, одатле су се развиле методе којима се сви наши непријатељи служе у борби против српског питања.
На тим основама се створила СФРЈ, држава која је на штету Срба послужила као инкубатор за стварање других држава које раније нису постојале. У таквој атмосфери створен је дискурс по којем је сваки национализам добар осим српског. Српски комунисти су извршили колективну аболицију усташког покрета, стваран је мит о једнаком доприносу Срба и Хрвата партизанском покрету, иако су тај покрет чинили већином Срби. Такође, између четника и усташа се стављао знак једнакости, а неретко је и само стварање и постојање НДХ правдано реакцијом на терор великосрпске буржуазије.
У таквој атмосфери српске жртве нису могле да буду индивидуализоване, нису смеле да буду означене као усташке жртве, већ су подвођене под жртве фашистичког терора.
На тај начин Хрватска никад није доживела денацификацију какву је доживела Немачка. Хрватима се прешло преко стотина хиљада прекланих Срба и Јевреја које су своје кости оставили по логорима и јамама. Толерисао се сваки њихов испад. Док је код њих бујао национализам у виду тзв. МАСПОК-а („хрватско пролеће“ 1971. године), у Београду се одвијају потпуно супротни процеси у смислу стварања покрета „шездесетосмаша“, који је критиковао Тита што одступа од изворних принципа комунизма и марскизма.
Управо та данашња лажна, ненародна и аутошовинистичка елита, која са лудачком страшћу навија за репрезентацију Хрватске, представља идеолошке наследнике тих ранијих комуниста. На исти начин прелазе преко свих, како то често поједини медији грешком кажу, испада Хрвата. Нису то испади већ уобичајена појава. Као што је „мајка друге Србије“ Латинка Перовић раније писала да је НДХ реакција на српску буржоазију предратне Краљевине Југославије, тако данас њена идеолошка деца правдају сваки излив усташлука у Хрватској.
Њима не смета када њихови репрезентативци прослављају успехе уз најусташкије песме Томпсона, док неки од њих попут Дејана Ловрена позивају и на клање Срба.
Не смета им када победу посвете бранитељима који су убијали и протеривали Србе у злочиначкој операцији „Олуја“. Са друге стране, исти ти су нападали наше спортисте када су прослављали своје успехе уз Даницу Црногорчевић. Када Србима баце ауто у море, или пребију неког нашег туристу, за то окриве председника Вучића како је он то неком својом изјавом допринео. Он, а и сви ми заједно са њим, смо криви што су нас убијали, протеривали, што данас готово да нема Срба у Хрватској. На тај начин врше класично окривљавање жртве, нешто са чим се Јевреји често сусрећу када дођу у додир са антисемитизмом и антисемитима широм света.
Овакав идолопоклонички однос, какав део нашег народа оличен у другој Србији има према једној држави која је настала на геноциду извршеним над истим тим народом, у свету није забележен. У Израелу нећемо наићи на Јевреје који такав однос имају према некој од суседних арапских држава, у Ирској нико не навија за Енглеску, у Јерменији за Турску или Азербејџан. Само код нас и даље имамо те југословенством залуђене појаве лишене било каквог осећаја достојанства. Ту долазимо до одговора на питање са почетка текста. Загреб и другосрбијанце повезује мржња према српском народу и држави. И једнима и другима Срби, српска држава и српски национализам представљају главни проблем и у складу са тим делују.
Аутор: Алекса Тојчић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
