Već neko vreme postoje određene ličnosti iz politike koje konstantno drugima mere patriotizam kao da su oni neki moralno besprekorni apostoli istine.
Naravno njihova lupa je najviše usmerena ka predsedniku države koga optužuju za najgore stvari, uglavnom stavljajući mu etiketu izdaje. Često se stiče utisak kao da priželjkuju da on nešto loše uradi kako bi time zadovoljili svoj ego, gde bi na sav glas govorili kako su bili u pravu. To smo imali priliku da vidimo tokom trajanja posebne sednice Narodne skupštine Republike Srbije posvećene Kosovu i Metohiji.
Poslanici pojednih političkih stranaka došli su sa nadom da predsednik Vučić neće smeti jasno i nedvosmisleno da kaže da Srbija nikada neće priznati tzv. Kosovo, niti će se saglasiti sa prijemom lažne države u Ujedinjene nacije. Time su želeli da njega predstave kao izdajnika, a sebe kao zaštitnike Kosova i Metohije. To dalje ide u prilog tezi da bi oni zaista voleli da Srbija pristane na ultimatume i prizna lažnu državu, kako bi na nezadovoljstvu koje bi se u tom slučaju stvorilo došli na vlast.
Što znači da pored drugosrbijanskih levoliberalnih političkih opcija koje otvoreno priželjkuju priznanje, isto to čine i ove uslovno rečeno desne opcije.
Razlika je samo što su im motivi drugačiji. Jedini problem je što ih je predsednik preduhitrio, jasno rekavši da će se držati Ustava i da nikakvog priznanja niti saglasnosti oko prijema lažne države u Ujedinjene nacije neće biti. Zato su izazvali i onaj incident u Skupštini, a kao epilog tog incidenta imamo to da je ceo gradski odbor Nove Demokratske stranke Srbije iz Kosovske Mitrovice podneo ostavku. Time im je jasno stavljeno do znanja šta Srbi sa Kosova i Metohije misle o ovom populističkom ponašanju. Njima je dosta pojedinaca koji ubiraju političke poene na njihovoj muci.
S obzirom da je predsednik izneo jasan stav, tok skupštinske rasprave otišao je u drugom smeru, pa je problem postao što Srbija uopšte pregovara. Sada valjda traže da zalupimo vrata zapadnim silama. Usledila je nova bujica populističkih parola nakon čega je predsednik morao, da radi javnosti, kaže nešto za šta nema obavezu da govori: „Da ne pregovaramo deset godina, morali bismo da priznamo nezavisno Kosovo“.
Upravo ta rečenica objašnjava suštinu politike vezane za Kosovo i Metohiju. Pregovori, pregovori i samo pregovori kao vid kupovine vremena. Ako treba neka traju čitavu večnost.
To je ono što ovi „beskompromisni Srbi“ odbijaju da razumeju. Umesto realnog i mogućeg, oni traže idealno i nemoguće. Kao da smo mi i Šiptari sami na svetu, kao da Srbija nije u potpunosti okružena uticajem zapadnih centara moći koji nam nisu prijateljski nastrojeni. U takvoj situaciji svako normalan vidi da ne možemo ostvariti naše apsolutne interese na Kosovu i Metohiji. Odbijajući da sagledaju širu sliku situacije u kojoj se Srbija nalazi, predstavnici tzv. desne opcije na dobrom su putu da postanu „šesta kolona“.
Šta god država da uradi, šta god da preduzme, nije dovoljno srpski. Sve što odstupa od maksimalističkih očekivanja predstavlja izdaju. Tako odjednom padaju u vodu svi rezultati u pogledu nacionalne politike koju je ova vlast uradila. A ti rezultati su neuporedivo veći od rezultata svih prethodnih režima, računajući tu i ove najglasnije parolaše iz Novog DSS-a.
Nismo mi pali sa Marsa pa da ne znamo kakvu su nam zemlju ostavili.
Zar stvarno misle da javnosti mogu prodati priču kako su Vojislav Koštunica i njegov naslednik Miloš Jovanović državnici, a Vučić izdajnik. Nije Vučić oslobađao osuđene šiptarske teroriste iz zatvora, niti je u džakovima isporučio kompletan vojni i politički vrh u Hag u vreme kada je nad Srbima na Kosovu i Metohiji vršen pogrom. Vlada tog „državotvornog“ DSS-a isporučila je 18 Srba u Hag, na taj način su doprineli da haški Srbi dobiju ukupno 1138 godina robije. Preko noći su rasturili zajedničku državu dozvolivši da nam se otcepi Crna Gora.
I sada oni, kao da su juče rođeni, optužuju za izdaju čoveka iza koga će na kraju ostati jedna drugačija Srbija: Srbija koja je dostojanstveno obeležavala svaki bitan datum iz svoje prošlosti; Srbija koja obeležava NATO agresiju, koju ne naziva kampanjama ili drugim eufemizmima; Srbija koja odaje počast herojima Košara; Srbija koja je prvi put snimila film o strahotama Jasenovca; Srbija koja je podigla onakav spomenik Stefanu Nemanji; Srbija koja je završila hram Svetog Save, ono što nijedna prethodna vlast nije uspela; Srbija koja je obnovila na desetine manastira širom srpskih zemalja (baš početkom ove godina Vlada Srbije je obezbedila i izdvojila sredstva za završetak obnove Hilandara, pa će se prvi put posle kralja Milutina raditi rekonstrukcija glavnog hrama, uz realizaciju i nekih drugih projekata vezanih za Hilandar); Srbija koja je otvorila Nacionalni muzej koji su oni zatvorili; Srbija koja je obnovila i reformisala vojsku, ali ne po NATO standardima, kako je to učinjeno ranije; Srbija koja nijednog svog državljanina nije isporučila Hagu ili bilo kom drugom stranom sudu (štaviše, sve Srbe koji su uspeli da se vrate iz zatočeništva sa počastima je dočekala); Srbija koja se nije odrekla nijednog dela svoje teritorije za razliku od njih, itd.
Dakle sve ovo što je urađeno je nedovoljno?
A učinjeno je pod neprestanim pritiscima, ucenama i pretnjama kojima smo svakodnevno izloženi. I onda neodgovorni pojedinci koji ništa više od parola nisu napravili, napadaju državu kako ne radi dovoljno. Zbog takvog njihovog odnosa prema državi svi naši neprijatelji deluju manje opasno. Sva oštrica napada, umesto ka njima, usmerava se na predsednika države, vladu i sve nas koji podržavamo jedinu moguću politiku. Takvo ponašanje je opasno i vrlo lako počinje da ima obrise šeste kolone, koja bi zajedno sa petom kolonom mogla postati instrument upravo tih stranih centara moći protiv kojih se navodno bore.
Ne bi bilo prvi put da strane službe igraju na kartu patriotskih osećanja srpskog naroda. Setimo se puča od 27. marta 1941. godine, kada su Britanci neposredno pred njegov početak na „Bi-Bi-Siju“ emitovali zapaljiv govor Leopolda Emerija, ministra za Indiju, koji se odjednom obratio Srbima, a ne više Jugoslovenima, u kojem je pominjao hrabrost Srba u Prvom svetskom ratu, pozivao se na tradicije Kosova i junačkog cara Lazara koji je više voleo nebesko nego zemaljsko carstvo.
Na kraju govora rekao je kako jugoslovenska vlada ne može „imati pravo da jednim potpisom otpiše čast i nezavisnost šesnaest miliona ljudi.“ Britanci su jako dobro znali naš temperament, o kome je pisao Herold Tempreli : „Srbi su u stanju da svom vladaru oproste mnoge nedostatke, ali ne i nedostatak patriotizma“. Kako su to tad mogli iskoristiti, mogu i danas.
Da se gore pomenuto ne bi dogodilo, nije kasno da dati politički činioci stanu na loptu i ostave državu koja se nalazi između čekića i nakovnja da se bori kako je jedino moguće – pregovorima koji odlažu sukob i bar deo pritisaka prebacuju na Prištinu.
Po prvi put u poslednjih 30 godina, druga strana je ta koja se optužuje da je remetilački faktor. Uspeli smo da obrnemo uloge i preduhitrimo podle namere Kurtija i njegovih mentora. Od Srbije se upravo očekivalo da odbije pregovore koje bi Kurti prihvatio, čime bi on postao faktor mira, a Srbija bila optužena da želi sukob. Ovako će ih on izvesno odbiti, dok ćemo mi sebi kupiti dodatno vreme.
Autor: Aleksa Tojčić
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Alekse Tojčića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
