У Србији је већ постало уобичајено да у ситуацији када се интензивирају преговори око статуса Косова и Метохије долази до једне неосноване хистерије и дефетизма појединих друштвено-политичких чинилаца.
Тако је и данас када је актуелна прича у вези немачко-француског плана. Постоји једна читава плејада људи који ваде из контекста дипломатске изјаве председника Србије Александра Вучића, те на основу тога врше најгоре оптужбе. Притом свесно, као са шведског стола, узимају само оно што могу да искористе против Вучића. На тај начин манипулишу националним осећањима народа како би на овој осетљивој теми зарадили неки политички поен.
Косовско питање је све само не једноставно, а неки га упорно поједностављују. Историјат косовског проблема стар је вековима што указује да се ради о генерацијском питању. С тога, сву кривицу за стање на Косову и Метохији сваљивати на леђа једног човека је потпуно сумануто. Ниједан појединац, па тако ни Александар Вучић, не може бити крив за све оно што се дешавало на Косову и Метохији, од Косовске битке па до данашњих дана.
Много је догађаја у којима се наша позиција у вези Косова и Метохије погоршавала. Сеобе Срба из 1690. и 1739. године, стварање Призренске лиге, Други светски рат, забрана повратка протераних Срба од стране комунистичких власти, Устав СФРЈ из 1974. којим АП Косово и Метохија добија државне прерогативе, албанске демонстрације 1981. године, рат током 1998/1999, погром од 2004. и коначно сецесија од 2008. године, закључно са свим што је уследило након тога, су околности због којих је наша позиција на Косову и Метохији тешка.
Уместо да се у складу са тим сагледава читава ситуација, одређене усијане главе посматрају проблем Косова и Метохије очима Душанове Србије.
Данашња Србије није Србија из времена цара Душана. Они који креирају светску политику и одлучују у ком правцу ће ићи косовски преговори су много јачи од нас. Очекивати да залупимо врата западним посредницима и протерамо њихове амбасадоре је ван сваке памети. Крајње инфантилно, наивно и може се рећи самоубилачко размишљање. Пошто то не можемо да урадимо, онда једино што имамо на располагању је прихватање „игре“. А игра је сести за преговарачки сто, колико год да је остатак тог стола лицемеран и непријатељски настројен. Србија не сме себи да дозволи да буде оптужена да је реметилачки фактор који је против мира и договора. То онда значи крај игре. Да се то не би десило, морамо пред страним моћницима да делујемо конструктивно, спремни на компромис и дијалог. Притом увек знајући за шта се боримо и од чега нећемо да одступамо.
Оно што је суштина читаве ове ситуације јесте то да шта год да се деси Србија просто неће признати Косово и Метохију. Не постоји ниједан основ тој дефетистичкој тези да ћемо урадити све супротно.
Напротив, имамо неколико јаких чињеница које говоре да од признања лажне државе Косово нема ништа:
- Јасна и недвосмислена изјава председника Србије којом је поручио да било какво признање тзв. Косова представља нашу црвену линију. Црвене линије Србије су било какав облик формалног или неформалног признања тзв. Косова и уступања чланства у УН.
- Србија и даље ради на отпризнавању независности тзв. Косова од стране других земаља широм света. Захваљујући томе данас 111 држава не признаје лажну државу Косово. Од момента када се кренуло са том акцијом чак 24 земље су повукле признање. Наравно са тим ће се наставити.
- Транспарентност у вези са питањем Косова и Метохије никада није била већа. Председник Србије свакодневно обавештава јавност о томе шта се дешава. Редовно се консултује са патријархом српским господином Порфиријем чиме се читавој тој ситуацији даје већи значај. Гледајући кроз историју, симбиоза државе и Цркве је увек била присутна када се радило о виталним националним инересима. У складу и са значењем нашег грба – јединство Божијег и људског, небеског и земаљског.
Ове три чињенице које сам набројао су довољно снажне да свако ко није острашћен може да види да од признања тзв. Косова неће бити ништа.
Наравно, заговорници дефетистичких теза свесно то игноришу, извлаче из контекста дипломатске изјаве и то представљају као некакав доказ да ће се десити нешто лоше. На тај начин чине штету сопственој држави. То што раде није ништа више него јефтино политиканство и популизам.
Александар Вучић, као неко ко је преузео одговорност да води државу у овако тешким околностима, има моју пуну подршку. Јер за мене је мерило патриотизма увек бити уз државу, а нарочито у кризним временима. Притиснути са свих страна, изложени непрекидним уценама и претњама, Србија опстаје и стоји прилично добро. Он је показао протеклих година да успешно чува нашу земљу од свих спољних насртаја. Наша држава данас није ни налик држави из 2012. године, а када је у питању Косово и Метохија, треба бити свестан тога да је председник Вучић Србију вратио за преговарачки сто.
У реду је да постоји опозиција која критикује, али у томе треба имати меру.
Нападати државу кад је тешко, користећи њену тешку позицију ради убирања политичких поена, иде на руку само нашим непријатељима. Треба бити мудар и деловати тако да имамо равнотежу између жеља и могућности. Само тако можемо да сачувамо наше националне интересе.
Аутор: Алекса Тојчић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Алексе Тојчића можете прочитати овде:
Aleksa Tojčić: Republika Srpska – garant opstanka Srba i jedina prepreka za stvaranje šerijatske BiH
Преузмите андроид апликацију.
