U Srbiji je već postalo uobičajeno da u situaciji kada se intenziviraju pregovori oko statusa Kosova i Metohije dolazi do jedne neosnovane histerije i defetizma pojedinih društveno-političkih činilaca.
Tako je i danas kada je aktuelna priča u vezi nemačko-francuskog plana. Postoji jedna čitava plejada ljudi koji vade iz konteksta diplomatske izjave predsednika Srbije Aleksandra Vučića, te na osnovu toga vrše najgore optužbe. Pritom svesno, kao sa švedskog stola, uzimaju samo ono što mogu da iskoriste protiv Vučića. Na taj način manipulišu nacionalnim osećanjima naroda kako bi na ovoj osetljivoj temi zaradili neki politički poen.
Kosovsko pitanje je sve samo ne jednostavno, a neki ga uporno pojednostavljuju. Istorijat kosovskog problema star je vekovima što ukazuje da se radi o generacijskom pitanju. S toga, svu krivicu za stanje na Kosovu i Metohiji svaljivati na leđa jednog čoveka je potpuno sumanuto. Nijedan pojedinac, pa tako ni Aleksandar Vučić, ne može biti kriv za sve ono što se dešavalo na Kosovu i Metohiji, od Kosovske bitke pa do današnjih dana.
Mnogo je događaja u kojima se naša pozicija u vezi Kosova i Metohije pogoršavala. Seobe Srba iz 1690. i 1739. godine, stvaranje Prizrenske lige, Drugi svetski rat, zabrana povratka proteranih Srba od strane komunističkih vlasti, Ustav SFRJ iz 1974. kojim AP Kosovo i Metohija dobija državne prerogative, albanske demonstracije 1981. godine, rat tokom 1998/1999, pogrom od 2004. i konačno secesija od 2008. godine, zaključno sa svim što je usledilo nakon toga, su okolnosti zbog kojih je naša pozicija na Kosovu i Metohiji teška.
Umesto da se u skladu sa tim sagledava čitava situacija, određene usijane glave posmatraju problem Kosova i Metohije očima Dušanove Srbije.
Današnja Srbije nije Srbija iz vremena cara Dušana. Oni koji kreiraju svetsku politiku i odlučuju u kom pravcu će ići kosovski pregovori su mnogo jači od nas. Očekivati da zalupimo vrata zapadnim posrednicima i proteramo njihove ambasadore je van svake pameti. Krajnje infantilno, naivno i može se reći samoubilačko razmišljanje. Pošto to ne možemo da uradimo, onda jedino što imamo na raspolaganju je prihvatanje „igre“. A igra je sesti za pregovarački sto, koliko god da je ostatak tog stola licemeran i neprijateljski nastrojen. Srbija ne sme sebi da dozvoli da bude optužena da je remetilački faktor koji je protiv mira i dogovora. To onda znači kraj igre. Da se to ne bi desilo, moramo pred stranim moćnicima da delujemo konstruktivno, spremni na kompromis i dijalog. Pritom uvek znajući za šta se borimo i od čega nećemo da odstupamo.
Ono što je suština čitave ove situacije jeste to da šta god da se desi Srbija prosto neće priznati Kosovo i Metohiju. Ne postoji nijedan osnov toj defetističkoj tezi da ćemo uraditi sve suprotno.
Naprotiv, imamo nekoliko jakih činjenica koje govore da od priznanja lažne države Kosovo nema ništa:
- Jasna i nedvosmislena izjava predsednika Srbije kojom je poručio da bilo kakvo priznanje tzv. Kosova predstavlja našu crvenu liniju. Crvene linije Srbije su bilo kakav oblik formalnog ili neformalnog priznanja tzv. Kosova i ustupanja članstva u UN.
- Srbija i dalje radi na otpriznavanju nezavisnosti tzv. Kosova od strane drugih zemalja širom sveta. Zahvaljujući tome danas 111 država ne priznaje lažnu državu Kosovo. Od momenta kada se krenulo sa tom akcijom čak 24 zemlje su povukle priznanje. Naravno sa tim će se nastaviti.
- Transparentnost u vezi sa pitanjem Kosova i Metohije nikada nije bila veća. Predsednik Srbije svakodnevno obaveštava javnost o tome šta se dešava. Redovno se konsultuje sa patrijarhom srpskim gospodinom Porfirijem čime se čitavoj toj situaciji daje veći značaj. Gledajući kroz istoriju, simbioza države i Crkve je uvek bila prisutna kada se radilo o vitalnim nacionalnim ineresima. U skladu i sa značenjem našeg grba – jedinstvo Božijeg i ljudskog, nebeskog i zemaljskog.
Ove tri činjenice koje sam nabrojao su dovoljno snažne da svako ko nije ostrašćen može da vidi da od priznanja tzv. Kosova neće biti ništa.
Naravno, zagovornici defetističkih teza svesno to ignorišu, izvlače iz konteksta diplomatske izjave i to predstavljaju kao nekakav dokaz da će se desiti nešto loše. Na taj način čine štetu sopstvenoj državi. To što rade nije ništa više nego jeftino politikanstvo i populizam.
Aleksandar Vučić, kao neko ko je preuzeo odgovornost da vodi državu u ovako teškim okolnostima, ima moju punu podršku. Jer za mene je merilo patriotizma uvek biti uz državu, a naročito u kriznim vremenima. Pritisnuti sa svih strana, izloženi neprekidnim ucenama i pretnjama, Srbija opstaje i stoji prilično dobro. On je pokazao proteklih godina da uspešno čuva našu zemlju od svih spoljnih nasrtaja. Naša država danas nije ni nalik državi iz 2012. godine, a kada je u pitanju Kosovo i Metohija, treba biti svestan toga da je predsednik Vučić Srbiju vratio za pregovarački sto.
U redu je da postoji opozicija koja kritikuje, ali u tome treba imati meru.
Napadati državu kad je teško, koristeći njenu tešku poziciju radi ubiranja političkih poena, ide na ruku samo našim neprijateljima. Treba biti mudar i delovati tako da imamo ravnotežu između želja i mogućnosti. Samo tako možemo da sačuvamo naše nacionalne interese.
Autor: Aleksa Tojčić
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Alekse Tojčića možete pročitati ovde:
Aleksa Tojčić: Republika Srpska – garant opstanka Srba i jedina prepreka za stvaranje šerijatske BiH
Preuzmite android aplikaciju.
