И ове године као и сваке претходне, како се крене са предизборном кампањом тако из дела прозападне опозиције често можемо да чујемо једно од њихових најучесталијих питања – шта ће остати после Александра Вучића? Међутим, као одговор на то питање треба им само показати бројке. Јер бројке никад не лажу.
Пре неколико дана председник Србије отворио је аутопут Рума-Шабац који ће бити део аутопута Рума-Лозница, и заједно са будућим Фрушкогорским коридором и аутопутем Кузмин-Сремска Рача, представља врхунски инфраструктурни пројекат који ће Србију у потпуности спојити са Републиком Српском. До Републике Српске из више праваца ће моћи да се стигне за врло кратко време. То ће додатно појачати присуство Србије у Републици Српској. Звучи невероватно, али само од Новог Сада до Лознице ће се стизати за свега сат времена. Што значи да ће пут до Зворника у Републици Српској, из Новог Сада трајати нешто више од једног сата и тридесет минута.
Такође, инфраструктурни пројекти сами по себи представљају значајан стимуланс за економски развој и јачање земље. Они утичу на развој привреде, привлачење инвеститора и свеопштег подизања квалитета живота грађана.
Путно повезивање започето је 2012. године и када су бројке у питању треба истаћи да је у Србији од 2012. године до данас урађено више од 530 километара аутопутева, а до краја 2024. та бројка ће достићи преко 640 километара. Тиме за 12 година имамо више изграђених километара аутопутева него за 67 година. Када је реч о железници, од 2012. године обновљено је више од 780 километара пруга, а изграђено 134 километара. Та бројка ће свакако расти у наредним годинама, где ћемо до 2029. године имати завршену брзу пругу од Ниша до Будимпеште. Поређења ради, од 1976. па до 2012. године није изграђен ниједан нови километар пруга, а ремонтовано је свега 30 километара!
Ако узмемо све дате бројке у обзир, поставља се питање – на шта смо ми потрошили 36 година?
Александар Вучић је једини наш државник од краја Другог светског рата који је разумео значај путне инфраструктуре за развој земље. Саобраћајно повезивање које је започето представља камен темељац за развој Србије. Од тога све креће. У ери глобализације она ће омогућити да људи остану у земљи, јер са доласком инвестиција долази и више радних места, а то доноси и боље плате па ће самим тим бити мања потреба за одлазак у иностранство. Такође, то је начин и да опстану мања насељена места у Србији, јер грађани који раде у већим градовима моћи ће остати на својим радним местима без потребе да напуштају своја села, јер ће брзим саобраћајницама, а нарочито брзим пругама, мала места бити дословно спојена са великим градовима где се у путу неће губити време. Теоретски, неко ко живи у околини Ниша, захваљујући брзој прузи моћи ће у перспективи комотно да ради чак и у Београду и обрнуто. Тиме се у потпуности мења начин живота.
То је дакле најбољи одговор на питање шта остаје после Александра Вучића.
Да ставимо на страну све остало, а оставимо ово горе побројано, мало ли је? Наравно, важно је напоменути да ће остати и пуна државна каса која у овом моменту има 400 милијарди динара, док је 2012. године у тренутку пада Демократске странке са власти било свега 8 милијарди, што није било довољно ни за пензије. Када је реч о пензијама, држава сваке године смањује дотације, што значи да се пензије већим делом финансирају из уплаћених доприноса за пензијско и инвалидско осигурање. То значи да имамо константан раст зарада и запослености. Колико се ситуација на том пољу поправила говори податак да су државне дотације за исплату пензија 2012. године износиле 48%, док се данас тај биланс креће на нешто изнад 10%.
Све ово што се ради је нешто што ће у наредним деценијама служити генерацијама које долазе.
То је најбоље исказао један старији господин на отварању аутопута Рума – Шабац, када га је новинар телевизије Н1 злонамерно упитао зашто је дошао на отварање, одговарајући да је дошао дати подршку због тога што се аутопутеви раде у корист наше омладине. Старији људи који су највише на удару од стране аутошовинистичке јавности у Србији итекако цене изградњу државе. Свесни су тога колико је тешко нешто направити, нарочито у земљи попут Србије која је била изложена ратовима, санкцијама и разарањима. Све што се годинама гради може бити срушено у једном дану. Зато је важно да имамо мирну и стабилну ситуацију у држави како би наставили да се развијамо. Уједно то је порука и за усијане главе да добро размисле о томе да ли нам је у овом тренутку потребан некакав авантуризам и коме заправо одговара да Србија уђе у сукобе у ситуацији када се у економском, привредном, војном и сваком другом смислу развија.
Све ово тиха већина грађана Србије зна. Они који исмевају Александра Вучића што отвара путеве и грађане који долазе да то подрже, требало би да знају да тиме само изазивају гнев код већинског дела Србије. Због ових резултата његова политика побеђује на свим изборима.
Аутор: Алекса Тојчић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
