Последња политичка криза изазвана око Тајвана отворила је многа питања, а међу њима и једно посебно занимљиво. Можемо ли очекивати да у будућности Тајван постане „нова Украјина“, односно, да буде оружје САД-а у борби против НР Кине. Одговор на то питање захтева анализу политичких прилика на Тајвану, али и ставова тамошње политичке елите према властима у Пекингу.
Важно је напоменути да тренутно на Тајвану доминирају две политичке партије које са својим савезницима чине такозване Пан-плаву и Пан-зелену коалицију.
Тренутно владајућа Пан-зелена коалиција предвођена је Демократском прогресивном партијом (ДПП), која има више од тридесет година традиције и једна је од најмоћнијих странака на Тајвану. Циљ ове партије је независност и пуно међународно признање Тајвана.
Међутим, пошто би проглашење независности испровоцирало војну интервенцију НР Кине, руководство ДПП-а се залаже за очување „статуса кво“. Односно, заузели су став да је Тајван суштински суверена држава и да не постоји потреба за формалним проглашењем независности.
Са друге стране Пан-плаву коалицију предводи Кинеска националистичка партија (Куомитанг), која постоји више од стотину година, и чији лидер Чанг Кајшек је 1949. године, повлачећи се пред комунистима, доспео на Тајван. Управо је он на том острву основао данас непризнату Републику Кину.
Коумитанг и Чанг Кајшек су себе сматрали представницима легалне Кине, а комунисте у Пекингу узурпаторима. Чак су власти у Тајпеју до седамдесетих година прошлог века тако и третиране у међународној заједници. Временом та аномалија била исправљена, а власти у Пекингу добиле су статус јединих и легалних представника Кине.
Ипак, Куомитанг и даље инсистира на идеји једне и јединствене Кине, али уједињене под њиховим условима. Зато је за власти у Пекингу Куомитанг данас чак прихватљивији од сепаратизму склоног ДПП-а.
Међутим, оно што јесте чињеница да ни једна ни друга, од две доминантне политичке опције на острву, није заинтересована за ратно решење Тајванског питања. Односно, ДПП као и Куомитанг заговарају очување тренутног стања.
Када на све то додамо жељу Кине за мирном реинтеграцијом Тајвана, онда нам ствари постају потпуно јасне. Ни у Пекингу, али ни у Тајпеју не постоји жеља за ескалацијом сукоба. Међутим, чињеница је да није све искључиво у њиховим рукама и да комплетну слику проблематике Тајванскг питања добијамо тек када у целу причу укључимо САД.
Није тајна да су САД НР Кину дефинисале као највећег ривала у борби за доминацијом у свету. Самим тим, поставља се питање, колико су обавештајно-безбедносне структуре САД способне да, по „украјинском сценарију“, искористе Тајван за обуздавање нарастајуће моћи Кине?
Суштински, без обзира на неспоран и снажан утицај САД на Тајвану, делује да је инструментализација тамошње политичке елите од стране „јастребова у Вашингтону“ мало вероватна опција.
Наиме, садашње политичке структуре у Кијеву преузеле су власт 2014. године и то на крилима државног удара подржаног од политичког Запада. Самим тим, за разлику од тајванских политичких структура, које имају вишедеценијску традицију, украјинска „нова“ политичка елита била је неутемељена и максимално подложна упливима споља.
Нарочито су се властодршци у Кијеву показали слабим на утицаје из оних центара моћи који су директно подржали дешавања на кијевском Мајдану 2014. године.
Због свега наведеног можемо закључити да је „украјински сценарио“ на Тајвану тешко изводљив. Наравно, то не значи да је сукоб око тог острва искључен. Напротив! Ескалација Тајванске кризе је сасвим извесна, али пре као последица директног сукоба Кине и САД, који би се ломио преко Тајвана, а не због неке евентуалне инструментализације власти у Тајпеју.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
