Љубав, неисцрпна инспирација и највећа мотивација, како у животу уметника, генија, тако и у животу најобичнијег човека, прожима наше мисли свакодневно, те се о њој пишу најбоље приче, чије речи памте улице, баште, куће и кафићи једног места. Тако и Нови Сад памти своје љубави, оне праве, оне новосадске.
Они који су се својим делом прославили и оставили трајни траг својом уметношћу, политичким, научним, друштвеним и било којим јавним ангажовањем, неретко су скретали пажњу и својим приватним животом. Можда је то било и противно њиховој вољи, а можда, у случају великих уметника, нека од најлепших дела светске уметности не бисмо ни познавали да није било њихових (не)срећних љубави.
Приче које овде доносимо, само су неки од примера како оно најинтимније има великог утицаја на само дело појединца, ма колики геније био, те како је уметност један од начина да се искажу најтананије емоције, које онда више нису само уметникове – него свачије. Овде видимо да има и оних који снагу љубави нису чували само за себе, него су њоме однеговали читаве генерације, али и оних који су због љубави незаслужено остали у запећку светске науке. И док би за неке било боље да се о њиховој љубави ништа није знало, други су правили буку по целом граду због сватовског весеља. Како год, не знамо да ли постоји љубав која остане сакривена.
Милица и Јаша Томић
Живот српске политичарке, посланице и активисткиње Милице Томић непрекидно је био обележен преплитањем јавног и приватног, а то јавно ће и наштетити њеном браку са Јашом Томићем. Као ћерка Светозара Милетића, једног од својевремено најутицајнијих политичара, а онда и супруга вође радикалне странке, Милица се од најраније младости, па до смрти супруга 1922. године, активно бавила политичким и друштвеним питањима. Веза која је најпре била професионалне природе претворила се у брак, а онда и у оно што бисмо данас назвали правом медијском афером – и то са политичком основом.
Лист „Застава“, један од најзначајнијих политичких гласила Срба у Угарској, спојио је Милицу и Јашу. „Заставу“ је основао Милетић, а Милица га је уређивала у годинама током којих је њен отац био у затвору. Као уредница „Заставе“, Милица Милетић ју је препустила чувеном радикалском вођи у жељи да часопис сачува од политичких неистомишљеника.
Иако је млада уредница тада била у вези са другим партнером, Милица и Томић ће врло брзо своју наклоност и озваничити браком. Иронијом судбине, новине ће бити један од узрока несрећног краја њихове љубави, а у затвору ће се овог пута наћи њен супруг.
Сукоб Јаше Томића и либерала Мише Димитријевића вођен је јавно, а Димитријевићев Браник био је једно од оружја у прилично прљавој игри која се дотицала брачног живота сукобљене стране.
Димитријевић је у јавност изнео Миличино девојачко љубавно писмо које је дискредитовало брачни живот Томића, а све је ескалирало убиством.
Код железничке станице, поред данашње Лиманске пијаце, Томић је ножем усмртио Димитријевића због чега је кажњен са шест година затвора.
Након Јашине смрти, уследило је и Миличино повлачење из јавног живота. Остала је упамћена као велики борац за женска права, посвећена феминистичким и питањима еманципације жена које је и јавно износила часопису Жена. Образовање је стицала у Новом Саду, где је и рођена, Бечу и Пешти и говорила је чак четири језика. Основала је женску читаоницу Посестрима и прва је жена у Европи 20. века потписана као уредница часописа.
Ленка Дунђерски и Лаза Костић
Ни разлике у годинама и друштвеном статусу нису угушили огромне емоције које су постојале између највећег српског песника романтизма и Ленке Дунђерски, а о овој љубави заувек постоји сведочантво у, по мишљењу многих, најлепшој песми на српском језику – „Санта Мариа делла Салуте“.
Ћерка угледног трговца, произвођача жита и добротвора, Лазара Дунђерског, Ленка је била упадљива по својој висини и необичној лепоти, али и несрећно заљубљена у пријатеља и вршњака свог оца, славног Лазу Костића. По повратку са Цетиња, Лаза је често боравио у дворцу Дунђерских, где је упознао Ленку и одакле је и отишао у манастир Крушедол, гоњен „недозвољеним“ емоцијама према 29 година млађој девојци.
Лаза је и сам покушавао да сузбије овај однос саветујући Ленку да се уда, покушао је чак и да је упозна са Николом Теслом којем је писао о анђеоској лепоти ове девојке. Ова љубав је била платонска и без признања, о чему сведочи Лазин дневник у који се слило све оно што на јави није било могуће.
На наговор Ленкиног оца, Лаза се жени Јулијаном Паланачки, угледном и богатом старијом госпођом. Лазар Дунђерски био је чак и кум на овој свадби, након које пар одлази на медени месец у Венецију. Смрт Ленке Дунђерски наступила је изненада, па иако подаци кажу да је преминула од тифусне грознице, у дневнику несрећно заљубљеног песника налази се другачија истина. Било је непримерено говорити о девојчином самоубиству.
У Венецији, Лаза је и почео рад на најчувенијој својој песми, а тек осам година од Ленкине смрти почео је да бележи и своје снове у којима је увек један те исти главни актер. Након Ленкине смрти, Костић је завештао новац манастиру у Крушедолу где су се дуго година на датум њене смрти читале молитве, а исто је урадио и за своју супругу Јулијану у манастиру у Врднику.
Марија и Јован Трандафил
Мало је парова за које се зна да су свој живот и имовину посветили хуманитарном делању као што је то случај са Маријом Трандафил и њеним мање познатим супружником Јованом. Рођена у Новом Саду давне 1816, у ћурчијској породици грчког порекла, Марија Поповић удала се за грчког трговца крзном из Ердеља (Трансилванија).
Женидбом, овај угледни трговац је добио и статус слободног грађанина Новог Сада и право да се пресели овде, где је у главној улици купио кућу, такозвану „Својину“. У новосадској историји, Јован Трандафил се памти по обнови Николајевске цркве, породичне задужбине, у којој обоје почивају.
У међусобном договору, супружници су начинили два тестамента 1862. и 1878. године, према којима су завештали имовину Српској православној цркви и Матици српској. Новац су давали и за гимназијске стипендије, сиротиштима и болницама у Осијеку, Сомбору и Новом Саду, али и сиромашним девојкама за удају, затим удовицама и финансијски ослабљеним трговцима и мајсторима.
После смрти Марије Трандафил основани су фондација у њену част, помоћу које су се школовали многи ђаци, као и Завод за издржавање сироте и сиромашне деце у Новом Саду.
Милева Марић и Алберт Ајнштајн
Дело и знање Милеве Марић незаслужено су остали у сенци њеног супруга, а исто је било и на приватном плану брачног пара. Посветивши живот породици, Милева је остала обележена патничком судбином која се последњих година актуелизује у жељи да се укаже на значај ове научнице који је имала како за Ајншајнова достигнућа, тако и за науку уопште.
Пут Милевиног стицања знања водио је од Руме, преко Новог Сада, Сремске Митровице, Шапца, Загреба, Цириха, Хајделберга до Берна. На једној од последњих станица у Цириху, где је уписала Државну политехничку школу као пета жена примљена у ову престижну институцију, упознала је студентску, па и животну љубав – Алберта Ајнштајна. Плашећи се овог односа, Милева одлази из Цириха у Хајделберг, али се убрзо и враћа на Албертов наговор.
Његови родитељи су се противили вези јер је Милева старија три и по године и није јеврејског порекла, а „осрамотила“ је и своју породицу када је са 27 година, у Новом Саду, родила ванбрачну ћерку Лизерл, којој ће се брзо изгубити траг – или је умрла или је дата на усвајање. Уследила је криза у браку, када Алберт успоставља контакт са својом рођаком у коју је био заљубљен.
Пратећи Албертове селидбе и његову универзитетску каријеру, Милева је одгајала синове Ханса Алберта и Едварда, који су крштени у Николајевској цркви према православним обичајима.
Селидбом у Берлин, наступио је почетак краја брачног живота јер је у Берлину живела и Ајнштајнова љубавница. Алберт је саставио списак правила понашања за своју супругу, а тескобна породична ситуација завршила се Милевиним одласком у Цирих и на крају, званичним разводом брака 1918. године. Спор са Албертом око имовине и породичне трагедије које су затекле Милеву, ослабиле су њено физичко и психичко здравље.
Преминула је на циришкој клиници Еос 1946. године, а у Југославији неће бити ниједног реда вести посвећеног нашој научници. У наредним деценијама показаће се да су постојали јасни докази о Милевином доприносу успесима који су приписивани њеном супругу, а један од првих који се бавио овом темом био је Абрахам Јофе. Он је 1955. потврдио да је имао увид у оригинале научних радова који су објављивани под Ајнштајновим ауторством, а првобитно су потписани са Еинстеин-Маритy.
Јован Јовановић Змај и Ружа Личанин
Када се Змај женио, сватови су се побринули да цео Нови Сад не склопи очи три дана и три ноћи. На Светог Саву 1862. године, сватови су певали и играли на главним улицама Новог Сада, предвођени старим сватом Јаковом Игњатовићем.
Шерпе и лонци су се вукли по калдрми, а иза весеља остао је и рачун од 207 форинти: попијено је 155 холби (три четвртине литре) вина, 146 холби пива, 60 холби бермета, 27 лимунада, 76 кафа, попушено је 25 кабанос цигара и 60 обичних. Змај је имао 28 година када је запросио седамнаестогодишњу Еуфросину, коју је одмиља прозвао Ружа, ћерку Павла Личанина и Паулине. Упознали су се крај болесничке постеље њене сестре, а нажалост, Ружина болест ће их и раставити.
У писмима које су размењивали забележена је Змајева молба да Еуфросина најпре сама и по срцу на њих одговара, а тек онда покаже госпођи мами или госпођи сестри. Ђура Јакшић је Ружу описао као нешто мало, лепушкасто и надасве лукаво. Змај јој је посветио најлепше стихове „Ђулића“ (збирка настала пре смрти супруге) и „Ђулића увелака“ (настала после Ружине смрти) која се сматра уметнички јачом збирком.
Пре женидбе, биле су познате две Змајеве љубави, извесне Манојловићева из Сентомаша и Персида Пинторовић која је била познати преводилац за позориште. Ипак, Ружа је била највећа Змајева љубав праћена трагичним губицима четворо деце, иза које су остали неки од најпознатијих и најлепших редова романтизма.
Од дневника заљубљеног младића, преко ламента над несрећним дешавањима, Змај је испричао велику љубавну причу заувек забележену у стиховима.
У романтизму је било популарно писање такозваних „розаријума“, циклуса љубавних песама, а случајно или не, Змај је своју супругу управо тако и звао. У чувеним збиркама, искорстио је турску реч за ружу – ђул.
Ово су само неке од љубавних прича, које се и дан данас препричавају улицама нашег града, као што ће се и данашње љубави препричавати у неком будућем Новом Саду.
Da li Novosađani više vole “iPhone“ ili “Android“ telefone? (ANKETA)
Преузмите андроид апликацију.
