Антисрпске демонстрације у Загребу 1899. године приликом прославе познатог српског песника Јована Јовановића Змаја, такође су биле део праваша и њихових групација. Парадокс је тим пре већи, пошто је Змај био познати заговорник слоге Срба и Хрвата. Као и до тада инциденти су окарактерисани као дело неодговорних и заведених студенaта и појединаца.
Ствари су биле много дубље. Подсећања ради суштина напада на Србе, који нису могли да прихвате искључиво положај у оквиру хрватског политичког народа, била је идентична и код других странака и посебно у наступима и политичкој акцији бана Ивана Мажуранића.
У Далмацији је стање такође било врло компликовано.
Дон Миховил Павлиновић био један од најгласнијих заговорника правашке (и политике хрватског државног историјског права) политике. Његови позив на антисрпску делатност и акцију били су чести и оштри.
Саво Бјелановић и владика Никодим Милаш били су честа мета напада страначких новина праваша, али либералних политичара који су заговарали сличне идеје. Павлиновић је са тоном препуним увреда негирао постојање Срба или тражио кривца у Србима за сваки проблем који имају Хрвати.
Такав модел радо је користио и Еуген Кватерник. Срби су по правилу непријатељи Хрватске или сарађују са Мађарима и Италијанима (у Далмацији) против Хрвата и увек су приказани као некакав реметилачки фактор.
Ова матрица била је кључна и постаће наратив политике коју ће врло често користити хрватске политичке елите. Помоћ коју су Милетић и либерали изражавали на Хрватском сабору у борби за ревизију Хрватско-угарске нагодбе је заборављена и пренебрегнута.
Еуген Кватерник отворено пише Павлиновићу да су Срби накот вере, барбари, бизантинци, небраћа, јасно показујући мржњу и према Србима и православљу. Старчевић се надовезивао речима из 1870, Народ херватски неће трпети да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Хрвата.
Франо Супило, познати хрватски политичар делио је слично мишљење као Кватерник и Старчевић, тврдећи да нема Срба у Далмацији. Посебно је значајно нагласити да је Супило касније променио курс и био један од стваралаца Хрватско-српске коалиције (!?). Свакако иде у прилог чињеници да је Коалиција била по својој суштини много више антимађарска него пројугословенска, што је тема за посебно размишљање.
Током владавине бана Кароља Куена Хедерварија (1882-1903), Срби су оптужени као сарадници и помагачи Хедерварија у рушењу Хрватске.
Они су проглашени издајницама уз форисирање идеје да помажу Мађарима да руше Хрватску. При томе чињеница да уз тзв. Куенове Србе, постоји много већи број Куенових Хрвата, касније је вешто скрајнута.
Модел у коме се кривица свесно морала приписати Србима и створити тензија и у којој ће Срби морати да имају осећање притиска, била је константа правашке политике, која ће временом ухватити дубоког корена. Вешто пребацивање на идеју српске кривице, велико српске идеје, велико српске буржоазије, Велике Србије, издаје Хрватске и сл, која ће после Другог светског рата бити доминанатна, имала је упориште у политици коју су много пре тога водили праваши.
Наставиће се…
Аутор: Проф. др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
