Kada kažemo „Miloš Crnjanski“ automatski pomislimo na „Seobe“, na „Kod Hiperborejaca“ ili „Roman o Londonu“, ali malo ko zna da bi ovaj veliki pisac dao sve što je ikada napisao, za samo jedan minut u dresu reprezentacije Jugoslavije. Upamćen je po elegantnim, inteligentnim i efektnim potezima, ali i svađama sa sudijama. Pod utiscima tek završenog Mundijala u Kataru, videćete, dragi čitaoci, u tekstu koji sledi, da je strast prema ovoj igri obuzimala i najveće umetnike i da kroz, sada već dug vek svog trajanja, fudbalska groznica ne jenjava i uvek iznova pleni.
Mi ga znamo kao pisca i pesnika, ali je on u ogledalu uvek prvo video – fudbalera. Za sebe je govorio da je odrastao u fudbalu i nikad nije mogao da ga zaboravi.
Rođen je na današnji dan 1893. godine, a prve korake između dva gola napravio je još kao gimnazijalac u Temišvaru. Tamo je igrao na mestu centarfora i levog beka, prvo u klubu gimnastičara, a potom i u profesionalnom klubu železničara „Kanjiža“.
Selio se Crnjanski mnogo, ali od fudbala nije odustajao, pa je igrao i u Rijeci, sušičkoj Viktoriji i Novom Sadu (MTK).
Posle rata postaje kapiten pančevačkog Banata gde je upamćen po „elegantnim, inteligentnim i efektnim potezima“, tehnički doteranoj igri, golovima, ali i po žustrom ponašanju prema sudijama.
Kao igrač je bio temperamentan, brz, prgav i svađalački raspoložen, što i ne čudi ako imamo u vidu da je voleo da se potuče i u kafani, što je jednom prilikom na svom nosu osetio i pisac Miroslav Krleža.
Fudbalsku karijeru prekinuo je u dvadeset devetoj godini, ali je utakmice posećivao do kraja života. U Pančevu je radio kao nastavnik gde je predavao čak četiri predmeta: srpski jezik, geografiju, istoriju i fizičko vaspitanje.
Od tadašnjih fudbalera cenio je Luburića, ali i svoje učenike iz Četvrte muške gimnazije – Milutinca, Đokića i Hrnjčeka (putnike u Montevideo). Zanimljivo je da je za Mošu i Tirnanića govorio da su „neosporni majstori i da lepše poteze nije viđao ni kod najboljih evropskih fudbalera tog vremena“.
Sa prijateljima 1924. godine osniva list „Sportista“. Pomno je pratio fudbalsku scenu Kraljevine, navijao za Jugoslaviju, a u intervjuu za „Sportistu“ 1930. godine rekao je da bi više voleo da zaigra za Jugoslaviju, nego da opet dobije nagradu Akademije. Kasnije mu se želja donekle ispunila, jer je postao deo old-boj tima Jugoslavije.
Ne želeći da bude „ukleti“ pesnik i bolešljivi intelektualac, Crnjanski je svoje sportsko iskustvo često stavljao u prvi plan, potcenjujući značaj svog književnog dela, a dokazi o tome koliko mu je nedostajao fudbal nalaze se i u pismima koje je razmenjivao sa Ivom Andrićem.
– Jedino što me drži to je fudbal. Opet ga igram i to izvrsno. Zrak, veseli mladići, zelena trava, igra i pobeda, oslobodili su me – piše Crnjanski u jednom pismu svom prijatelju.
Malo je poznato da je Crnjanski izdejstvovao dozvolu da se Viktorija kamenolom na Kantridi pretvori u fudbalsko igralište, kasnije čuveni stadion Rijeke.
U poznijim godinama manje je posećivao stadione, navijao je za Crvenu zvezdu i obožavao Duleta Savića.
Preuzmite android aplikaciju.
