Када кажемо „Милош Црњански“ аутоматски помислимо на „Сеобе“, на „Код Хиперборејаца“ или „Роман о Лондону“, али мало ко зна да би овај велики писац дао све што је икада написао, за само један минут у дресу репрезентације Југославије. Упамћен је по елегантним, интелигентним и ефектним потезима, али и свађама са судијама. Под утисцима тек завршеног Мундијала у Катару, видећете, драги читаоци, у тексту који следи, да је страст према овој игри обузимала и највеће уметнике и да кроз, сада већ дуг век свог трајања, фудбалска грозница не јењава и увек изнова плени.
Ми га знамо као писца и песника, али је он у огледалу увек прво видео – фудбалера. За себе је говорио да је одрастао у фудбалу и никад није могао да га заборави.
Рођен је на данашњи дан 1893. године, а прве кораке између два гола направио је још као гимназијалац у Темишвару. Тамо је играо на месту центарфора и левог бека, прво у клубу гимнастичара, а потом и у професионалном клубу железничара „Кањижа“.
Селио се Црњански много, али од фудбала није одустајао, па је играо и у Ријеци, сушичкој Викторији и Новом Саду (МТК).
После рата постаје капитен панчевачког Баната где је упамћен по „елегантним, интелигентним и ефектним потезима“, технички дотераној игри, головима, али и по жустром понашању према судијама.
Као играч је био темпераментан, брз, пргав и свађалачки расположен, што и не чуди ако имамо у виду да је волео да се потуче и у кафани, што је једном приликом на свом носу осетио и писац Мирослав Крлежа.
Фудбалску каријеру прекинуо је у двадесет деветој години, али је утакмице посећивао до краја живота. У Панчеву је радио као наставник где је предавао чак четири предмета: српски језик, географију, историју и физичко васпитање.
Од тадашњих фудбалера ценио је Лубурића, али и своје ученике из Четврте мушке гимназије – Милутинца, Ђокића и Хрњчека (путнике у Монтевидео). Занимљиво је да је за Мошу и Тирнанића говорио да су „неоспорни мајстори и да лепше потезе није виђао ни код најбољих европских фудбалера тог времена“.
Са пријатељима 1924. године оснива лист „Спортиста“. Помно је пратио фудбалску сцену Краљевине, навијао за Југославију, а у интервјуу за „Спортисту“ 1930. године рекао је да би више волео да заигра за Југославију, него да опет добије награду Академије. Касније му се жеља донекле испунила, јер је постао део олд-бој тима Југославије.
Не желећи да буде „уклети“ песник и болешљиви интелектуалац, Црњански је своје спортско искуство често стављао у први план, потцењујући значај свог књижевног дела, а докази о томе колико му је недостајао фудбал налазе се и у писмима које је размењивао са Ивом Андрићем.
– Једино што ме држи то је фудбал. Опет га играм и то изврсно. Зрак, весели младићи, зелена трава, игра и победа, ослободили су ме – пише Црњански у једном писму свом пријатељу.
Мало је познато да је Црњански издејствовао дозволу да сe Викторија каменолом на Кантриди претвори у фудбалско игралиште, касније чувени стадион Ријеке.
У познијим годинама мање је посећивао стадионе, навијао је за Црвену звезду и обожавао Дулета Савића.
Преузмите андроид апликацију.