Na poslu otkucava poslednjih nekoliko minuta radnog vremena, a ti si već uveliko spreman da kreneš kući. Ni sam ne znaš zbog čega toliko žuriš kada se tamo ne nalazi ništa novo u odnosu na juče, u odnosu na prošlu nedelju, mesec, možda čak i godinu.
Razmišljaš… možda bi za tvoj socijalni život bilo najbolje da protegneš noge i popiješ kafu sa nekim iz svog odabranog kruga prijatelja, međutim, ta ideja veoma brzo odlazi u zaborav kada ti se na pameti pojavi scenario o tome šta bi mogao da radiš nakon što stigneš kući.
Nećeš da eksperimentišeš. Znaš šta je provereno i dobro, znaš gde ćeš pronaći portal za beg iz ove dosadne realnosti koja te okružuje, sve znaš, samo ti ostaje da stigneš kući.
Toliko se raduješ zbog svog novoosmišljenog plana da te čak ni ona najveća gužva u saobraćaju, takozvani “špic“ kod Futoške pijace, ne može pomeriti. Znaš kuda si krenuo, znaš šta te čeka.
Kada napokon stigneš, prva stvar za koju se hvataš jeste daljinski. Ubacuješ se u svoju fotelju ili trosed, uključuješ televizor i biraš koji ćeš program ovoga puta da gledaš, te čije ćete zanimljive priče i teme odvući iz tvog regularnog toka misli, koji ti je već postao i pomalo dosadan.
Mnogi Novosađani ovu napravu smatraju svojim najboljim prijateljem, mašinom za putovanje kroz vreme, te neizbežnim početkom i krajem skoro svakog njihovog dana.
Ti Novosađani, obično pripadaju onoj “staroj gardi“, te nije ni čudno zašto ovo čudo tehnologije zauzima posebno mesto u njihovim srcima.
Naši najmlađi sugrađani, kojima je sve instant i “na klik“ nikada neće razumeti čemu su sve njihovi roditelji, bake i deke, svedočili.
Iako su danas veoma tanki i lagani, nekadašnji televizori bili su potpuno drugačijeg izgleda, a slika koju su davali ispočetka, ne samo da je bila narušenog kvaliteta, već je bila crno-bela.
Ove arhaične kutije bile su neizostavni deo svakog novosadskog domaćinstva koje se smatralo imućnim.
U to vreme, daljinski isprva nije ni postojao, a kada se pojavio važio je za čudnu napravu koja intrigira sve jer nekim nevidljivim silama uspeva da pojača ili utiša zvuk, promeni određeni kanal ili, na kraju krajeva, u potpunosti isključi televizor.
Da! Tada su televizor imali samo oni koju su se smatrali kremom ovog grada. Međutim, druženje po principu koristi izmišljeno je mnogo pre nego i najstariji televizor, te je bilo opštepoznato da se kod onog komšije koji ga je imao, okupljala cela ulica.
Osamdesete godine u Novom Sadu bile su specifične jer su polako odnosile crno-belu televiziju u zaborav i donosile mogućnost gledanja čak desetak kanala.
Deset različitih kanala, ej!
Bila su to neka srećna vremena za Novosađane, ali veoma nesrećna za mladu Kasandru koja je nevina bila optužena za ubistvo, ako se sećate.
Devedesete su bile glasnik budućnosti. Donosile su mnogo kvalitetniju sliku, veće ekrane, a oni bolji televizori hvatali su čak i do stotinjak kanala.
Reč sneg nekada se jednakim intenzitetom pominjala kako u zimskom, tako i u letnjem periodu. Radilo se o nepogodi, ali ne vremenskoj, već onoj vezanoj za televizijski signal.
Zbog toga su naši sugrađani odlazili na jedinu novosadsku oazu starudije, kako bi nabavili specijalne antene sa pojačivačima, pristigle iz inostranstva.
Devedesetih godina televizor se polako od statusnog simbola bogatih Novosađana spustio do, takorečeno, “zabave za sirotinju“, tj. svi su mogli da ga priušte.
Kako je cena postajala sve prihvatljivija, želja naših sugrađana da budu upućeni u ono šta se dešava u španskim sapunicama, koje su nam svako veče puštali u isto vreme, bivala je sve veća.
Glomazne kutije za koje smo mi kao deca mislili da su dom malim ljudima koji unutra glume za nas, popravljale su se na veoma jednostavan način. Sledi kratko uputstvo:
Čim na ekranu počne da sneži malo više nego inače, potrebno je popraviti signal. To se čini tako što priđete televizoru sa leve ili desne strane i šakom raspalite najjače što možete u bilo koji njegov deo osim ekrana.
Verovali ili ne, ovaj recept je gotovo uvek “radio posao“!
Danas naše domove krase totalno dugačiji televizori od onih na koje su navikli neki od naših sugrađana.
Kada bi neko sada, recimo, pokušao da popravi televizor kao što se to činilo pre dvadesetak godina, verujemo da od njega ne bi ostalo ništa.
Na sneg smo u potpunosti zaboravili, sve dok nas ne iznenadi negde u decembru, a za omiljeni televizijski sadržaj više ne moramo da tempiramo vreme, jer uvek možemo da vratimo program unazad i pogledamo ono što nas zanima.
Nedavna digitalizacija je u potpunosti promenila poimanje televizije i televizora, a broj kanala se sa deset popeo na beskonačno.
To je jedan od razloga zašto je neke Novosađane televizor jedan od bitnijih životnih saputnika. Oni su uz njega rasli, starili, menjali se i svedočili čudu koje onomad nije moglo ni da se nasluti.
Zato i danas u šali umemo da kažemo da u domaćinstvu imamo još jednog člana više, televizor.
Preuzmite android aplikaciju.
