На послу откуцава последњих неколико минута радног времена, а ти си већ увелико спреман да кренеш кући. Ни сам не знаш због чега толико журиш када се тамо не налази ништа ново у односу на јуче, у односу на прошлу недељу, месец, можда чак и годину.
Размишљаш… можда би за твој социјални живот било најбоље да протегнеш ноге и попијеш кафу са неким из свог одабраног круга пријатеља, међутим, та идеја веома брзо одлази у заборав када ти се на памети појави сценарио о томе шта би могао да радиш након што стигнеш кући.
Нећеш да експериментишеш. Знаш шта је проверено и добро, знаш где ћеш пронаћи портал за бег из ове досадне реалности која те окружује, све знаш, само ти остаје да стигнеш кући.
Толико се радујеш због свог новоосмишљеног плана да те чак ни она највећа гужва у саобраћају, такозвани “шпиц“ код Футошке пијаце, не може померити. Знаш куда си кренуо, знаш шта те чека.
Када напокон стигнеш, прва ствар за коју се хваташ јесте даљински. Убацујеш се у своју фотељу или тросед, укључујеш телевизор и бираш који ћеш програм овога пута да гледаш, те чије ћете занимљиве приче и теме одвући из твог регуларног тока мисли, који ти је већ постао и помало досадан.
Многи Новосађани ову направу сматрају својим најбољим пријатељем, машином за путовање кроз време, те неизбежним почетком и крајем скоро сваког њиховог дана.
Ти Новосађани, обично припадају оној “старој гарди“, те није ни чудно зашто ово чудо технологије заузима посебно место у њиховим срцима.
Наши најмлађи суграђани, којима је све инстант и “на клик“ никада неће разумети чему су све њихови родитељи, баке и деке, сведочили.
Иако су данас веома танки и лагани, некадашњи телевизори били су потпуно другачијег изгледа, а слика коју су давали испочетка, не само да је била нарушеног квалитета, већ је била црно-бела.
Ове архаичне кутије биле су неизоставни део сваког новосадског домаћинства које се сматрало имућним.
У то време, даљински испрва није ни постојао, а када се појавио важио је за чудну направу која интригира све јер неким невидљивим силама успева да појача или утиша звук, промени одређени канал или, на крају крајева, у потпуности искључи телевизор.
Да! Тада су телевизор имали само они коју су се сматрали кремом овог града. Међутим, дружење по принципу користи измишљено је много пре него и најстарији телевизор, те је било општепознато да се код оног комшије који га је имао, окупљала цела улица.
Осамдесете године у Новом Саду биле су специфичне јер су полако односиле црно-белу телевизију у заборав и доносиле могућност гледања чак десетак канала.
Десет различитих канала, еј!
Била су то нека срећна времена за Новосађане, али веома несрећна за младу Касандру која је невина била оптужена за убиство, ако се сећате.
Деведесете су биле гласник будућности. Доносиле су много квалитетнију слику, веће екране, а они бољи телевизори хватали су чак и до стотињак канала.
Реч снег некада се једнаким интензитетом помињала како у зимском, тако и у летњем периоду. Радило се о непогоди, али не временској, већ оној везаној за телевизијски сигнал.
Због тога су наши суграђани одлазили на једину новосадску оазу старудије, како би набавили специјалне антене са појачивачима, пристигле из иностранства.
Деведесетих година телевизор се полако од статусног симбола богатих Новосађана спустио до, такоречено, “забаве за сиротињу“, тј. сви су могли да га приуште.
Како је цена постајала све прихватљивија, жеља наших суграђана да буду упућени у оно шта се дешава у шпанским сапуницама, које су нам свако вече пуштали у исто време, бивала је све већа.
Гломазне кутије за које смо ми као деца мислили да су дом малим људима који унутра глуме за нас, поправљале су се на веома једноставан начин. Следи кратко упутство:
Чим на екрану почне да снежи мало више него иначе, потребно је поправити сигнал. То се чини тако што приђете телевизору са леве или десне стране и шаком распалите најјаче што можете у било који његов део осим екрана.
Веровали или не, овај рецепт је готово увек “радио посао“!
Данас наше домове красе тотално дугачији телевизори од оних на које су навикли неки од наших суграђана.
Када би неко сада, рецимо, покушао да поправи телевизор као што се то чинило пре двадесетак година, верујемо да од њега не би остало ништа.
На снег смо у потпуности заборавили, све док нас не изненади негде у децембру, а за омиљени телевизијски садржај више не морамо да темпирамо време, јер увек можемо да вратимо програм уназад и погледамо оно што нас занима.
Недавна дигитализација је у потпуности променила поимање телевизије и телевизора, а број канала се са десет попео на бесконачно.
То је један од разлога зашто је неке Новосађане телевизор један од битнијих животних сапутника. Они су уз њега расли, старили, мењали се и сведочили чуду које ономад није могло ни да се наслути.
Зато и данас у шали умемо да кажемо да у домаћинству имамо још једног члана више, телевизор.
Преузмите андроид апликацију.
