Негде између кључева за стан, старих рачуна и резервних сијалица, међу ситницама које годинама мирно леже у фиокама, многи од нас још увек чувају понеко дугме. Мало, пластично, често усамљено. Скинуто са старог капута, сакоа или кошуље као дискретно обећање да ће једног дана можда затребати.
Занимљиво је колико је то обећање данас изгубило смисао.
Некада се подразумевало да ће дугме отпасти, да ће се рајсфершлус покварити, да ће се постава похабати или ђон истањити. Није то био знак да је предмет одслужио своје. Напротив. Био је то доказ да је довољно дуго био део нечијег живота да би му затребала мала помоћ.
Одлазак код кројача, обућара или ташнера био је сасвим обична ствар. У сваком крају постојао је неко ко је умео да скрати рукаве, замени поставу, прошири сукњу или врати облик ципелама које су прешле много више километара него што ће данас прећи већина њихових наследница. Такве радње нису биле егзотика нити носталгична успомена на нека спорија времена. Биле су део свакодневице.
Данас их има све мање. Неке су затворене, неке раде готово неприметно, скривене између пекара, мењачница и продавница мобилних телефона. Још је занимљивије што их више ни не тражимо тако често.
Не зато што нам се ствари мање кваре, већ зато што смо се полако одвикли од идеје да ствари имају други живот.
Када је замена постала лакша од поправке?
Тешко је одредити тачан тренутак када се то догодило. Није било велике промене, никакве револуције која би преко ноћи променила наше навике. Све се одвијало постепено.
Најпре су ствари постале јефтиније. Затим доступније. Онда су почеле да се смењују брже него раније. Колекције су долазиле и одлазиле, телефони се мењали на сваке две или три године, а одећа се куповала готово успут, између две обавезе.
У једном тренутку почели смо да рачунамо другачије. Више није било питање да ли нешто може да се поправи, већ да ли се исплати.
А када се једном навикнемо да све посматрамо кроз ту врсту рачунице, лако заборавимо да вредност неког предмета не мора увек да одговара његовој тржишној цени.
Јер нико не носи омиљени капут десет година зато што је рационално. Носи га зато што му је постао близак.
Ствари које памте
Постоје предмети које готово и не примећујемо док су са нама. Тек када нестану схватимо колико су били присутни.
Кожна торба коју смо носили на сва битна путовања. Сат који је стајао на руци током важних разговора, првих послова и породичних окупљања. Стари џемпер који можда више није савршен, али га и даље тражимо чим захладни.
Такви предмети имају нешто што нове ствари не могу да купе ни рекламом ни пажљиво осмишљеним брендирањем. Имају биографију.
На њима остају трагови коришћења, али и трагови живота. Мало избледела боја, огреботина на копчи, рукав који је неколико пута скраћиван. Све оно што би у продавници представљало ману, у стварном животу постаје део приче.
Можда баш зато поједине ствари чувамо много дуже него што би логика налагала.
Не због материјала, него због успомена.
Повратак заната
Ипак, последњих година примећује се један занимљив парадокс.
Док полице продавница никада нису биле пуније, расте интересовање за занатске вештине. Све више људи похађа курсеве шивења, рестаурације намештаја, веза или плетења. На друштвеним мрежама милиони прегледа прате снимке у којима неко пажљиво обнавља стари комад одеће уместо да купи нови.
Можда се иза тога не крије само жеља за уштедом или брига о животној средини, како се често претпоставља.
Можда смо се једноставно уморили од ствари које немају трајање. Од предмета који улазе у наш живот без икаквог трага и из њега излазе једнако неприметно.
Занатлије су одувек радиле нешто више од саме поправке. Оне су продужавале однос између човека и предмета. Допуштале су стварима да остану присутне мало дуже него што је првобитно планирано.
Мала побуна против пролазности
Занимљиво је да данас реч „ново” готово аутоматски доживљавамо као нешто боље. А није одувек било тако.
Некада се квалитет препознавао управо по томе колико дуго нешто траје. Добар капут није био онај који изгледа лепо прве зиме, већ онај који изгледа добро и пете. Ципеле нису куповане за једну сезону, а намештај се наслеђивао из генерације у генерацију.
Можда зато свака поправка у себи носи помало старомодну идеју да нису све ствари потрошне и да поједини предмети заслужују још једну сезону, још једно путовање, још неколико година употребе.
Понекад је довољно пришити дугме, заменити рајсфершлус или однети ципеле код обућара да бисмо се сетили једне једноставне истине: неке ствари постају драгоцене тек онда када проведу довољно времена са нама.
Можда управо зато, међу свим ситницама које годинама чувамо по фиокама, оно резервно дугме још увек није завршило у канти за смеће. Оно нас, тихо и упорно, подсећа да је некада било сасвим нормално веровати да ствари могу да трају. И да можда још увек могу.
Склоност пожарима: Који аутомобили су им подложнији – електрични, бензински или хибридни
Преузмите андроид апликацију.
