Обликован изазовима преживљавања, људски мозак је развио механизме који дају предност бележењу негативних искустава и памћењу истих.
Од туге због свађе, неслагања у друштву или колективу, губитка посла – до трауме блиске смрти, негативни догађаји могу се урезати у наше памћење са изузетном јасноћом. Еволутивна психологија и неуронаука сагласне су у једном: памћење онога што нам наноси штету представља дубоко усађену реакцију коју има мозак, експресивнију него што је реакција на радост.
Неуроанатомија негативног памћења: Мозак у процесу селекције лошег и доброг
Неуролошке студије показују да емоционална сећања, посебно негативна, активирају одређене регије мозга снажније него неутрална или позитивна. Амигдала, мождана структура укључена у обраду страха и претњи, има кључну улогу у јачању консолидације сећања, каже једна старија студија. Она „сарађује“ с хипокампусом, који организује сећања, и префронталним кортексом, који интерпретира и контекстуализује емоционална искуства. Када особа доживи претњу или трауму, овај тројац се снажно активира, обезбеђујући да се сећање формира и лако призива.
Генетичке студије указују и на то да се појединци разликују у интензитету присећања трауматских догађаја, што зависи од функције гена повезаних са памћењем, фактора који могу допринети развоју поремећаја попут ПТСП-а. Ова сазнања сугеришу да не постоји једно „место“ у мозгу за лоша сећања, већ умрежени систем који обрађује емоционалну важност.
Како је мозак развио еволутивну пристрасност ка негативном
Из еволутивне перспективе, давање приоритета негативним сећањима има смисла. Сећање да је одређена намирница из природе изазвала повраћање или да се предатор налази близу извора воде могло је значити разлику између живота и смрти. Иако позитивна сећања доприносе социјалним везама и дугорочној добробити, она немају исту хитност. Због тога је природна селекција фаворизовала когнитивне системе који су „пристрасни према негативном“ – појаву при којој су организми осетљивији на негативне стимулусе.
Истраживања адаптивног памћења додатно подржавају ову идеју. У експерименталним условима, учесници који информације памте у контексту преживљавања боље се присећају детаља, посебно када је садржај повезан с претњом или лошим исходом (студија Nairne & Pandeirada, 2016). Ова пристрасност није грешка, већ еволуирана функција људске спознаје, осмишљена да нас заштити од понављања фаталних грешака.
Зло наспрам добра и њихове улоге
Лоша сећања имају кључну улогу у избегавању непосредне опасности, док позитивна сећања играју суптилнију, али једнако важну улогу. Радости јачају понашања која подстичу дугорочан успех и учвршћују социјалне везе. На пример, присећање неке прославе или сећања на лепу, романтичну везу подстиче људе да теже сличним искуствима у будућности, јачајући групну кохезију и општу добробит.
Ипак, емоционална јачина ових успомена обично је слабија него код трауматских. У једној старијој студији тврди се да су системи памћења у мозгу подешени на интензитет – особину коју је лакше изазвати страхом или губитком него задовољством. Иако можемо ценити залазак сунца или тренутак нежности, та сећања обично не остављају исти трајан неуролошки траг као траума.
Када се памћење покаже као штетно
Ова еволутивна предност има и своју цену. У савременом свету у коме су претње често психолошке а не физичке, исти механизми који су нас некада штитили сада могу довести до проблема с менталним здрављем. Посттрауматски стресни поремећај (ПТСП) је пример прекомерног задржавања трауматских сећања. Неки научници сматрају да то може бити знак застареле адаптације која више не користи у мирном окружењу.
Код ПТСП-а, подсетници на трауму и даље активирају мождане системе за обраду страха дуго након што је претња нестала. То указује да системи за управљање акутним опасностима нису увек ефикасни у искључивању. Резултат је упорно поновно проживљавање негативних сећања које омета свакодневно функционисање – подсећање да чак и еволутивне предности могу имати психолошке последице.
Негативна сећања још у раном детињству
Изненађујуће, чак и новорођенчад могу формирати снажна сећања на негативна искуства. На пример, Сулливан и сарадници (2000) давно су открили да новорођени пацови задржавају дуготрајна сећања на непријатне мирисе, иако њихов систем памћења још није потпуно развијен. Ова рана осетљивост може условити да се штетне асоцијације памте већ од самог почетка живота, што додатно указује на то да еволуција даје предност негативним успоменама над позитивним.
Уместо закључка: Узнемирујужа осећања не смеју преузети примат
Постоји ли одређено место у мозгу за лоша сећања? Одговор је и да и не. Не постоји један „центар за негативна сећања“, већ сложена мрежа која укључује амигдалу, хипокампус и префронтални кортекс. Све оне доприносе томе да се лоша искуства дуже памте и лакше призивају. Овај систем има адаптивну вредност јер помаже у избегавању поновљених опасности, али може узроковати дисфункцију ако је прекомерно активиран.
Нагласак који памћење ставља на опасности а не на радост није последица мањег значаја среће, већ тога што је сећање кључно за преживљавање.
Спознаја да наш мозак природно даје предност негативним сећањима може бити оснажујућа. Иако не можемо потпуно елиминисати ову пристрасност, можемо умањити њен утицај кроз свесност и праксу. Технике попут когнитивног преобликовања, медитације свесности и експресивног писања могу смањити емоционални утицај негативних успомена и побољшати памћење позитивних.
Редовно вођење дневника захвалности или свесно уживање у радосним тренуцима може постепено помоћи у враћању равнотеже. Важно је и потражити стручну помоћ када узнемирујућа сећања ометају свакодневни живот. То није слабост, већ модеран наставак наше урођене способности да се прилагодимо и напредујемо уз подршку заједнице.
Одећа за тренинг, потреба или луксуз? Ево шта кажу стручњаци
Преузмите андроид апликацију.
