Неко не одговори на поруку. Види је, али ћути. Разговор се прекине без објашњења, а особа која нам је важна понаша се као да не постојимо. И тада често почиње исцрпљујуће преиспитивање: Да ли сам нешто погрешно рекла? Да ли је љут? Да ли му више није стало или само нема времена?
Отворено одбијање може заболети веома снажно, али макар доноси информацију. Ћутање је не доноси. Оно оставља простор за различита тумачења, због чега се мисли често враћају на исти догађај. Психолошка истраживања овакво понашање најчешће проучавају као остракизам, односно искуство да смо игнорисани или искључени.
Игнорисање угрожава осећај припадања
Људима је важно да осете да су примећени, прихваћени и укључени у односе са другима. Због тога чак и кратко искуство игнорисања може изазвати непријатност, тугу или љутњу. Истраживања остракизма показују да он може угрозити неколико основних психолошких потреба: потребу за припадањем, самопоштовањем, осећајем контроле и доживљајем да смо другима важни. То не значи да ће свако реаговати једнако нити да једна неодговорена порука нужно представља намерно игнорисање. Ипак, када се ћутање понавља или долази од особе која нам је важна, његов утицај може бити знатно снажнији.
У експерименталном истраживању објављеном у часопису Social Psychology, учесници су били укључени у компјутерску игру током које су их други играчи прихватали или игнорисали. Искључени учесници пријављивали су већу угроженост осећаја припадања, самопоштовања, контроле и смисленог постојања. Посебно је занимљиво што се непријатна реакција јављала чак и када су учесници веровали да их искључују припадници групе са чијим се ставовима изразито не слажу. Касније истраживање поновило је ове налазе и показало да последице игнорисања нису значајно слабије ни када оно долази од изразито омражене групе.
Када нема објашњења, остаје неизвесност
Јасно одбијање поручује нешто што нам се можда неће допасти, али нам омогућава да разумемо ситуацију. Код игнорисања није јасно шта друга особа мисли, због чега ћути и да ли је однос завршен. Управо та недореченост може одржавати пажњу усмерену на непријатан догађај.
Експериментална студија о повезаности остракизма и неизвесности показала је да су учесници који су били искључени брже препознавали речи повезане са неизвесношћу него неутралне појмове. Резултати указују на то да искуство игнорисања чини мисли о неизвесности доступнијим, односно да их лакше покреће. Студија, међутим, није доказала да ће свака особа због игнорисања дуго размишљати о истом догађају нити да је неизвесност једини разлог због којег ћутање боли.
„Seen“ није доказ да нас неко намерно кажњава
У дигиталној комуникацији неизвесност је још већа. Можемо видети да је порука прочитана, али не знамо зашто одговор није стигао. Особа можда не зна шта да каже, нема времена, емоционално је преоптерећена, жели да избегне разговор или заиста намерно ускраћује одговор.
Зато није психолошки оправдано сваки „seen“ назвати манипулацијом, емоционалним злостављањем или доказом да некоме није стало. Један случај ћутања није довољан да закључимо шта је нечија намера. Важнији су образац понашања, трајање, однос међу људима и оно што се догодило пре прекида комуникације.
Зашто почињемо да кривимо себе
Када немамо објашњење, покушавамо сами да га пронађемо. Неки људи тада преиспитују сваку реченицу, траже скривену грешку или закључују да са њима нешто није у реду. Таква реакција може бити израженија код особа које су посебно осетљиве на одбацивање или иза себе имају искуства нестабилних и непредвидивих односа. Ипак, ћутање друге особе само по себи није доказ наше кривице нити поуздана процена наше вредности.
Ако је однос важан, најкорисније је јасно и мирно питати шта се догађа. Уколико одговор изостане, остаје чињеница да друга страна тренутно не учествује у комуникацији. То можда не доноси објашњење које желимо, али спречава бескрајно тражење одговора који једино друга особа може да пружи.
Ћутање, дакле, не боли нужно више од отвореног одбијања. Оно може бити теже за подношење зато што истовремено угрожава осећај припадања и оставља нас без јасног објашњења. Отворено „не“ затвара једна врата, док нас игнорисање понекад оставља да стојимо испред њих и питамо се да ли су уопште затворена.
Преузмите андроид апликацију.
